Kako je sklon neumerenom unošenju hrane u organizam i istovremeno zagovara ideju da dijete ograničavaju slobodu, glumac Hadži Nenad Maričić pola godine posti, a tokom druge polovine koristi obrnutu autofagiju - 16 sati jede a osam spava.

Glumac Hadži Nenad Maričić (41), stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu, vrstan je kuvar, što može da zahvali svojoj tetki Milici Jerotijević koja je u Ivanjici, gde je odrastao, predavala kulinarstvo i koja je osposobila brojne majstore tog zanata. Taj kraj, okružen šumama, biljem i bistrim vodama, u podnožju Golije koju je Unesko proglasio jedinim rezervatom biosfere u Srbiji, poznat je po malinama, krompiru i šljivovici.

 

- Od tetke sam zapamtio savet da čovek kada ima želju da nekome preko hrane pričini zadovoljstvo, onda mora da ima i inspiraciju da ni od čega napravi nešto. Uvek je umela da osmisli neobične kombinacije i da filigranski precizno dovrši jelo. Kod nje je i najobičniji doručak bio gozba. Nikada dosadan i uobičajen.

Po dolasku na studije hranio se po menzama, ali je u jednom trenutku poželeo da u stanu u Beogradu oseti mirise svoga doma.

- Sem po krompiru, malinama i rakiji, Ivanjica je poznata i po dobroj gibanici, pa je ona bilo prvo što sam spremio. Tako je počela moja kuvarska karijera.

Otekli stomaci

Iz tog vremena pamti jednu gastronomsku avanturu s kolegama s fakulteta.

- Studirao sam u klasi profesora Predraga Bajčetića, u kojoj su bili Marija Vicković, Katarina Radivojević, Sloboda Mićalović, Zorana Bećić, Miloš Vlalukin, Branislav Tomašević. Bili smo treća godina kada smo prvi put igrali predstavu “Komendijaši”, bilo je to 22. novembra 2001. u Narodnom pozorištu, povodom rođendana ove ustanove.

Prvo gostovanje sa tim komadom, koje je bilo i prvo naše gostovanje u karijeri, imali smo u Kikindi. Dobili smo honorar unapred i rešili da odemo na ručak i počastimo se. Jeli smo sve što se nudi sa roštilja sa sve prilozima. Kada smo potom obukli kostime, koji su zapravo bili tesni trikoi, stomaci su nam štrčali. Morali smo takvi na scenu, ali naš izgled je istinski odgovarao žanru i naslovu predstave “Komendijaši”. Bilo je zaista urnebesno. Sreća pa smo svi bili mladi i u odličnoj formi, te smo komad dobro izneli.

Mnoga putovanja vezuje za mirise i ukuse hrane. Dok mu neka gastro sećanja izvlače osmeh na lice, druge želi da potisne duboko u zaborav.

- I danas, posle čitavih dvanaest godina, mogu da se setim mirisa i ukusa morske ribe u povrću koju sam jeo u Lisabonu. Ponekad napravim nešto slično kod kuće ne bih li se na taj način vratio u Portugaliju. Ali ima i neprijatnih iskustava, poput onog kada sam se u Herceg Novom otrovao morskim specijalitetom.

Pročitajte i Hadži Nenad Maričić: Sve naše bake su poput nekih tihih heroja

Opijen lepotom mog omiljenog grada, zanemario sam osećaj da nešto nije kako treba i uzeo zalogaj neke ribe. Imala je neverovatan, kiseo ukus. Kasnije sam preživeo sve moguće stomačne tegobe i dobio visoku temperaturu. Od tada uvek verujem svom instinktu kada mi ukazuje da sa hranom nije nešto u redu.

Nije od onih što se ljute kada im neko štrpne koji zalogaj iz tanjira ili nedajbože uzme onaj poslednji, najslađi.

- Naprotiv, veoma volim da delim hranu, odnosno obrok. Baš tako je počela ljubav sa mojom suprugom Nenom. Pozvao sam je na ručak. U ogromnom tanjiru stigle su nam lignje u sosu od pečuraka i dva manja u koje je trebalo svako sebi da sipa. Nismo ni primetili da, ćaskajući kraj mora, na Rosama, jedemo iz istog, tog velikog tanjira, nakon samo nekoliko sati poznanstva.

Taj datum i danas slavimo i rado jedemo to jelo. Mada oboje dobro kuvamo, lignje u sosu od pečuraka spremam isključivo ja. I ne samo to, često gledam emisije na kanalu 24 Kitchen, pa dobijem razne ideje. Ono čemu se moji prijatelji posebno raduju jeste biftek u biberu i vinu. Sinovi Nemanja i Nikola obožavaju picu koju sam usavršio tokom karantina. Verujte mi na reč da sam deset godina tražio i uvežbavao recept za pravu napolitansku picu. Moguće je napraviti je i kod kuće.

Brašno u rukama!

Kako se bavi poslom u kome je telo, uz govor i talenat, jedan od glavnih instrumenata, vodi računa da uvek bude u dobroj formi.

- Moja ishrana je često podložna promenama jer postim gotovo pola godine. Sklon sam neumerenostima u svakom pogledu i boreći se sa samim sobom došao sam do toga da brojim kalorije. Zato ne držim dijete. One nam ograničavaju slobodu, a sloboda je, ipak, najvažnija. Koristim jednu veoma zdravu metodu koja deluje vrlo relaksirajuće na ceo organizam a zove se obrnuta autofagija - jedem intenzivno šesnaest sati a osam sati spavam.

Trudi se da ne baca hranu, da se pojede sve što se skuva. Tom principu uči i svoju decu.

- Sve generacije sa ovih prostora doživele su neki period gladi, ili makar oskudice. Moja generacija je preživela devedesete. Setim se ponekad da je u toj nedaći tih godina bilo i nečeg pozitivnog. Sve mame su pravile domaća jela, hleb takođe. Volim miris domaćeg hleba i rado ga i sam umesim.