Nastavljajući porodičnu tradiciju, crnogorski reditelj Nikola Vukčević izgradio je bliski odnos sa vinovom lozom uveren kako piće bogova ne treba mešati sa hranom jer mu ona samo kvari ukus

Za crnogorskog režisera Nikolu Vukčevića (45) čaša lepog vina i dobro društvo predstavljaju vrhunac hedonizma, a kad bi se tu našli i tamburaši, ne bi se opirao. Nikada nije zavoleo paradajz, papriku, sir i mleko, pa ih je sa suprugom Draganom (42), pravnicom, krio od sinova Vladimira (12) i Jakše (10) kad su bili mali, jer ako tata ne mora da jede neku hranu, demokratija kaže - ne moraju ni sinovi. Nema omiljeno jelo. U njegovom slučaju važnije je gde je i s kim nego šta je na stolu.

- Volim nekoliko restorana po svetu, ali i nekoliko ilegalnih kafana na Skadarskom jezeru, koje, kada ste u društvu pravih ljudi, daju pun ugođaj bez obzira na to šta se od hrane odabere.

Prvi susret sa šporetom imao je još dok je bio osnovac. Nije to bila ljubav na prvi pogled, već nužnost trenutka.

- Bio sam tada u osnovnoj školi, a moja majka je radila dvokratno. Pamtim taj životni period kao veliki pakao za nju i za sve nas, jer je ona uvek brinula o kući i o spremanju hrane, naravno, a nije uspevala sve da postigne. Kako je bila odsutna ujutro i posle podne, želeo sam da joj pomognem pa sam naučio da pržim krmenadle sa dva jaja. Nije bilo komplikovano, a bilo je ukusno. I sestra Nina je, kad god je mogla, bila tu da se pobrine za ostatak muške porodice, tako da smo se snalazili da ne budemo gladni dok je mama na poslu.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

TAJNA JEFTINE SKUŠE

Tokom studija u Novom Sadu za nijansu je obogatio svoje rane kulinarske radove.

- Na četvrtoj godini studija moje društvo i ja otkrili smo zaleđenu skušu. Učinila nam se izvrsna, a kako je bila jeftina, jeli smo je makar tri puta nedeljno, uvek spremljenu na isti način. Bilo je to sjajno studentsko društvo za sva vremena. Do danas nisam mnogo proširio svoje kulinarsko znanje, ali jeste moj najmlađi brat Todor, koji je upravo završio fakultet za kuvanje u Beogradu i dobio sjajnu priliku da radi u jednom fantastičnom restoranu u Splitu.

Iako je njegovo kuvarsko umeće prilično skromno, poslednjih godina postao je pravi majstor za novogodišnje pečenje i roštilj.

- Uživam u porodičnim okupljanjima. Pošto imam moja dva šegrta, Vladimira i Jakšu, nadam se da će me uskoro zameniti oko pečenja roštilja, pa ću moći da se potpuno prepustim trenutku. Lepo pripremam i novogodišnje pečenje s raznoraznim začinima, ali ih je Dragana toliko mistifikovala da sad ne bi imalo smisla da otkrivam koji su to začini i da joj rušim iluzije.

Iznenadni gosti u porodičnoj kući Vukčevića nisu retkost, a posluženje zavisi od toga ko je dežurni kuvar tog dana.

- Dragana zna da bude čarobnica u kuhinji, a moja majka je šampionka. Dok sam bio dete, a i sada, čini mi se, znala je ni od čega da napravi poslasticu. I sve to sa uživanjem i lakoćom. Oko roditeljske kuće otac je zasadio dosta voća, tako da je uvek bilo materijala za mamine kolače. Pamtim i kada je otac pržio ribu, to nikada nije bilo bez slavlja, tokom čitavog mog detinjstva. Jedne jeseni je u bazenu za kupanje, koji je napravio u dvorištu, stavio ribu mlađ, pa je do leta bilo ribe napretek, ali i čišćenja bazena na proleće.

Gurmanskim zalogajima još može da odoli, ali s vinom je potpuno drugačija stvar.

- Zaista uživamo, obostrano, vino i ja, dobro se slažemo. Poslednjih desetak godina slažem se i sa viskijem, single maltom. Moj omiljeni je lagavulin 16, i kad god imam razlog da nešto proslavim, ili da se spremim za neki boj, najbolje se razumem s njim.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

KAPLJICE POŠTENJA

Netipični hedonista, koji radije bira vino nego hranu, poslednje tri godine pravi svoje vino od grožđa iz porodičnog vinograda.

- Još je moj deda Radoje pravio odlično vino u svom vinogradu u Lješanskoj nahiji, gde je decenijama otimao zemlju od kamena. Taj posao ga je baš održavao, s obzirom na to da je do 96. godine sam radio u vinogradu. Danas mi je potpuno jasno zašto je to tako, koliko je loza fascinantna, kapriciozna, ali i inspirativna, te šta sve može da ponudi. I otac Ivo je nasledio tu vrstu ljubavi i strasti. Sada kad njih dvojice nema, u ime porodice i braće trudim se da ne propadne taj njihov zajednički trud, i tako evo treću berbu družimo se njihov vinograd i ja. Moj sjajan prijatelj i beogradski kolega, reditelj Ivica Vidanović za naše vino je rekao da je pošteno. To je lep komentar na ovo što radim protekle tri godine. Videćemo kuda i kako će to ići dalje.

Kad je vino u pitanju, Nikola je isključiv. Nikakva pravila o tome koje vino ide uz koju vrstu hrane ne voli niti želi da ih se pridržava. Njegovo jedino pravilo jeste da je greh uz vino konzumirati i hranu. Vino se može mešati isključivo s poljupcima.

- Ja sam za to da se čovek lepo najede bez vina, pa da se onda vino samo pije, bez mešanja ukusa. Može da se pije i na prazan stomak, jer vino je takođe i hrana. Fascinantno je ono što kriju arome nekih velikih vina, i njih ne treba kvariti jelom. Neki umni ljudi govore o pojačavanju ukusa vina, ali ja sam tu dosta isključiv neznalica: samo vino je više nego dovoljno, a ima takvih vina da bi bila šteta mešati ih sa bilo čime, pa i sa hranom.

Jedno od najluđih gastronomskih iskustava imao je u Beogradu.

- Moj kolega Đorđe Milosavljević me je poveo na riblju čorbu, u neki restoran u kome se sedi na daskama i ciglama a jede rasparenim escajgom iz različitih tanjira. Samo sam čekao da se pojave neki junaci iz filmova Žike Pavlovića i crnog talasa. Inače, ta riblja čorba je bila odlična, pa mi je kasnije postalo jasno zašto me je Đorđe baš tamo odveo.