Kad se spuste pozorišne kulise, umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica upušta se u gastronomska istraživanja tokom kojih, uz obaveznu čašu kvalitetnog vina, jednako autoritativno raspravlja o sašimiju i krvavom bifteku kao o Šekspiru, Fabru ili Čehovu

Pozorišni kritičar i umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica (47) u kuhinji je savršen degustator, a nikakav tvorac, što je i te kako u skladu sa njegovom profesijom u kojoj konzumira, daje sud i uživa, ali ne kreira.

- Umem da skuvam kafu, jaja, viršle, napravim salatu i bruskete i to bi bilo to što se mog kulinarskog umeća tiče. To odgovara mom pozivu - ne stvaram umetnost, ali je procenjujem, to su dva različita dara, znanja. Idealan sam degustator jer veoma volim da jedem, i to dobro. Bilo bi mi drago da za sebe mogu da kažem kako sam gurman, ali zabrinjava me to što mi prija sve, od čorbastog pasulja do najfinijih specijaliteta stranih kuhinja. Postoji samo nekoliko više namirnica nego jela koje izbegavam: ne znam zašto, ali ne podnosim, recimo, kruške. Pravi gurman bi, valjda, trebalo da bude izbirljiviji, a ja, eto, nisam. Doduše, vrlo mi je važan kvalitet, te jasno razlikujem vrhunsku od prosečno ili loše spremljene hrane.

Možda bi nekad nešto konkretnije od jaja i viršli zgotovio samo kada bi imao više vremena za to.

- Nemam konkretan odgovor zašto ne kuvam. Mislim da je on isti kao i na pitanja zašto se ne bavim sportom, zašto nemam hobi ili kućnog ljubimca? Za sve te aktivnosti nemam vremena. Sve sklonosti i hobije vezao sam za svoje profesije, tako da mi, osim vremena koje provodim s prijateljima, i to veoma često baš u dobrim restoranima, ostaje malo prostora za bilo šta drugo.

STATISTI IZ TANJIRA

Na brojnim putovanjima širom sveta upoznao se s kulinarskim tradicijama različitih kultura i civilizacija i stekao svoj sud o njima.

- Zanimljivo je da ne volim mnogo kuhinje zemalja čija pozorišta najviše volim i cenim. Recimo, belgijska i nemačka kuhinja su mi nezanimljive, nedovoljno rafinirane, iako bih celo jedno izdanje Bitefa mogao da sastavim od predstava iz ovih zemalja. One dominiraju i na nastupajućem, 53. Bitefu. S druge strane, nisam veliki ljubitelj savremenog grčkog pozorišta, a grčka kuhinja mi je jedna od omiljenih, možda i najomiljenija. Nedavno sam bio s prijateljima na jedrenju Jonskim morem i u predivnom selu Fiskardo na severu Kefalonije jeo jednu od najboljih riba u životu. Nažalost, ne sećam joj se imena, ali mi se veoma svidelo kako je serviraju: umesto kuvane blitve i krompira, što leti može da bude i teško, služe zelenu salatu u maslinovom ulju, s kaprom. Majstorstvo je napraviti dobru zelenu salatu, ali ne razumem ovu našu malograđansku pomamu za rukolom, uvek bih pre izabrao putericu s Kalenić pijace. Od nacionalnih kuhinja izdvojio bih još indijsku, te bogate, jake i raznovrsne ukuse japanske i francuske. Treba boraviti u Indiji i Japanu da bi se probali njihovi pravi, rafinirani specijaliteti, jer ono što u Evropi identifikujemo s njima obično je nešto što ja zovem MekIndija ili MekJapan. Tek sam u Tokiju shvatio da, pored sušija i sušimija, postoji i bezbroj neobičnih japanskih jela od mesa spremanih na roštilju. Ipak, moje omiljeno jelo je sasvim obično: francuski biftek od najkvalitetnijeg mesa, obavezno dobro krvav. Obožavam i lososa pripremljenog na bilo koji način.

Odličan je poznavalac beogradskih restorana i kafana.

- U Beogradu ima sjajnih restorana, i to za različite ukuse, ali, nažalost, sve manje kafana, koje ja baš volim. U domaćim kafanama problem predstavlja, kako za strance, tako i za naše sugrađane, to što izbor vegetarijanske hrane nije veliki. Dobar roštilj bih uvek preporučio.

S nestrpljenjem čeka realizaciju jedne predstave u kojoj se kao rekvizit pojavljuje čak sedamnaest jela, za koju je unapred uveren da će se dopasti domaćoj publici.

- Evo jedne ekskluzivne informacije: Bitef je bio jedan od koproducenata komada “Ja sam krava”, po tekstu i u režiji slavnog Flamanca Jana Fabra, reditelja antologijske “Planine Olimp”, a u kom jedinu ulogu igra - Izabel Iper. Ovaj tekst je pobuna protiv zdravog životnog stila i pohvala bulimiji i bilo je planirano da Iper, onako sitna kakva jeste, dok govori ovaj monolog pojede na sceni čak sedamnaest jela! Projekat je odložen, ali ne zbog nas. Nadam se da će se jednom dogoditi i siguran sam da će beogradska publika uživati.

Bitno mu je kako izgleda posuđe u kom se hrana služi, a najviše voli da ispred sebe ima stari escajg koji se čuva generacijama, ili, sasvim suprotno, nešto posve svedeno s pečatom skandinavske jednostavnosti.

- Naravno da mi je važno iz kakvog posuđa jedem, a činim to samo iz crvenog tanjira, i to s dva noža. Šalim se. To je aluzija na plakat 53. Bitefa: crveni tanjir s dva noža na crvenoj pozadini. On pokreće razne asocijacije, a meni je najbliža da je to vizuelni izraz Bitefovog poziva na obnovu zajednice, što govori i naš slogan “Počnimo ljubav iz početka”, ali dva noža sugerišu da obnova zajedništva i solidarnosti u savremenom svetu nije lak i bezopasan poduhvat. Dvosmislenost se ogleda i u crvenoj boji - ona simbolizuje ljubav, ali i krv.