Svetlana Ceca Kitić: Vratili su se problemi sa štitnom žlezdom


Bila sam toliko razočarana da sam izlaz često tražila u kafanama, bilo je tu i malo više vina, najviše lekova za smirenje, koje pre nikad nisam pila. Ali za kratko vreme sam shvatila da kafana ne leči sve, možda ljubavne jade, ali ne i moj problem. Ubrzo sam dovela svoj život u red.

POMOĆ PRIJATELJA

Gde god bi se pojavila ljudi kojima je draga i koji cene sve što je uradila za domaći rukomet nudili su joj pomoć, savet, a prijatelj, inače automehaničar, predložio joj je da se obrati Dragani Pešić Belojević, gradskom sekretaru za sport i omladinu, takođe legendi rukometa. To je i uradila, bivša koleginica ju je saslušala i posle nekoliko dana pozvali su je na razgovor sa Goranom Vesićem, zamenikom gradonačelnika.

Nisam ga odranije poznavala, ispričala sam mu o čemu je reč, a on je rekao da će pokušati da mi pomogne. Kad su mi javili da je banka, preko koje inače primam nacionalnu penziju kao zaslužna sportistkinja, voljna da mi refinansira kredit, pao mi je kamen sa srca. Sklopili smo ugovor da do sedamdesete godine plaćam po 550 evra i veoma ću se naljutiti na onog gore ako me pre roka uzme. Šalu na stranu, jesam srećna, ali sam pomalo i umorna. Prazna. Vratili su se i problemi sa štitnom žlezdom. Planirala sam da odem na odmor kad sve završim, poslednji potpis na novi ugovor stavila sam krajem decembra, ali u međuvremenu mi se razbolela majka. Dobrim delom i zbog svega što se sa mnom događalo, tako da sam odmah otputovala u Tuzlu i sad mi je najvažnije da ona ozdravi.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Svetlana Ceca Kitic (@svetlanacecakitic) on

Iako je, kako kaže, bilo dana kad joj se nije ustajalo iz kreveta, kad ni dupla doza sedativa nije pomagala, tvrdi da joj nije padalo na pamet da digne ruku na sebe.

Ni majci ne smem da priznam kakve su mi sve misli prolazile kroz glavu i kakve su sve opcije bile moguće, ali nijednom nisam pomislila da se ubijem. Deca su mi govorila da su to samo zidovi, da im je važniji moj osmeh. Svesna da obe moje kćerke nemaju očeve, zapitala sam se zar treba od njih da stvorim siročad. To me je trglo, kao da sam dobila lavovsku snagu, rekla sam sebi možeš ti i više, u krajnjem slučaju, nećeš biti ni prva ni poslednja koja će ostati bez stana, obezbedićeš neku garsonjericu, imaš roditelje kojima možeš da se vratiš. To je bilo jedino svetlo. Na svu sreću, sad je to iza mene, iako su se u međuvremenu pojavile priče kako je lako meni jer sam dobila pare od države.

PAGE    1   /   2   /   3
Autor: Gloria magazin/ Zorica Zarić
Foto: Gloria magazin/ Dalibor Danilović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi