Odlazak voljene filmske dive Nede Arnerić


Jedna od najvoljenijih zvezda srpskog i jugoslovenskog filma, Neda Arnerić, preminula je u 67. godini. Prema prvim informacijama, pronađena je 10. januara u svom stanu na Vračaru, u Beogradu. Sa karijerom dužom od pet decenija, iza sebe je ostavila veliki broj uloga po kojima ćemo je pamtiti. Samo neke od njih su filmovima Višnja na Tašmajdanu, Varljivo leto ’68, Užička republika, Aloa – praznik kurvi, Ko to tamo peva, za koji je u poslednjem intervjuu za Gloriju, u oktobru prošle godine, izjavila da ga obavezno gleda do kraja kad ga vidi na televiziji.

-To je jedini moj film koji volim da gledam. Uživam, sebe uopšte ne konstatujem, i tretiram Nedu Arnerić kao da je to neka XY glumica u jednom božanstvenom, maštovitom filmu. Blesavom, otkačenom, baš poput stvari koje mi leže. Na filmu, u slikarstvu, u literaturi najmanje sam naklonjena realizmu. Moj izbor su Salman Ruždi, Orhan Pamuk i još poneki pisci koji su na ivici realnog i mogućeg. Film Ko to tamo peva volim i zbog toga što mi je Šijan dao ulogu gde ne igram na prvu loptu. U karijeri sam odigrala veliki broj uloga koje su bile upravo na prvu loptu, a ja sam uvek želela onu koja to nije. Prihvatala sam i uloge sa kojima sam se mučila, ali moja upornost je jača od moje osetljivosti, rekla je Neda u razgovoru sa Radmilom Stanković.

Neda Arnerić je još kao devojčica ušla u svet glume. Sa deset godina je počela da pohađa časove u dramskoj grupi Bate Miladinovića, a sa trinaest je snimila prvi film, San. U šesnaestoj je upisala Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u klasi profesora Milenka Marića, ali Akademiju nije završila jer studentima prve i druge godine nije bilo dozvoljeno da rade, a njoj su stizale brojne ponude. Kasnije je, zbog brige roditelja da po okončanju glumačke karijete neće imati od čega da živi, diplomirala Istoriju umetnosti. “Da je rođena u zapadnoj Evropi, zvala bi se Ana Karina ili Izabel Iper”, napisao je o svojoj glumici iz filma Kvar reditelj Miša Radivojević, kad joj je pripala nagrada “Pavle Vuisić”, najprestižnije filmsko priznanje kod nas. Dobila ga je za više od stotinu filmova i TV serija. Pre toga, postala je vlasnica “Carice Teodore” u Nišu, Srebrne i Zlatne Arene u Puli, Plakete Jugoslovenske kinoteke.

Život Nede Arnerić, koja je važila za lepoticu i seks simbol domaće kinematogtafije, bio je nesvakidašnji. Iako bi mogao da se pretoči u najuzbudljiviju biografiju, nikad nije želela da ga pretvori u pisanu reč.

-Ja sam pola stvari, pola događaja iz svog života zaboravila. Uvek sam bila zaboravna. Nemam polovinu svojih filmova, ali imam sve ploče Arsena Dedića. Znam više  o tuđim životima nego o svom. Mogu da ispričam živote mojih najboljih drugarica od A do Š, a svoj ne bih umela da prepričam. Svašta bih preskočila, sve bih godine pomešala. To je zato što sam uvek radila onako kako bi palo: jedne godine tri filma, pa tri godine nijedan. Potom jedne godine jedan film, druge dva, a onda opet ne bi bilo nijednog. Ceo moj život je ispretumban. Moj najveći problem je što nikada nisam bila zaposlena u pozorištu. Kolege koje to jesu imaju red i redosled u svom igranju, a kod mene je stalno bilo ad hok. Na ono glupo pitanje da se ponovo rodite imam odgovor: “Završila bih tu glumu koju sam upisala kao najmlađa u istoriji Akademije, i zaposlila bih se u pozorištu.” Bila bih glumica zaposlena u pozorištu, znao bi se red, i onda bih se i sećala.

Autor: J. M.
Foto: Dalibor Danilović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi