Žarko Laušević: Pisanje dnevnika mi je bilo neka vrsta olakšanja, ventila


Serija „Koreni“ je obeležila televizijski program u Srbiji. Posle svake epizode su društvene mreže bile usijane od pohvala na račun „Korena“. Ističe se bravurozna gluma svih glumaca, a publika je oduševljena maestralnom pojavom Žarka Lauševića kao Aćima Katića. O ovoj ulozi i novom romanu „Sve prođe, pa i doživotna“ glumac je govorio u intervjuu za RTS.

Kako tumačite reakcije na seriju Koreni? Svaka epizoda se komentariše sa oduševljenjem.

– Uvek je lepo čuti pozitivne komentare. Mislim da smo s velikom ljubavlju to radili. Da se okupila jedna zaista vredna ekipa ozbiljnih profesionalaca, koji su to ozbiljno shvatili i zahvaljujući Goranu Šušljiku, od kog je i krenula cela ideja, mislim da je tu napravljen dobar posao i nadam se da će to ući u jedan novi period televizije ne samo Televizije Srbije već i drugih, da prihvate taj princip, da se vrate dobrim, literarnim predlošcima koji su uvek dobar početak za jednu kreativnu produkciju, kakva je, čini mi se, ova bila. Rađeno je sa ljubavlju, sa poverenjem. Sklopilo se tu više dobrih okolnosti. Ja sam gledao seriju pre nego što je emitovana, sad nisam bio u situaciji da je pratim, ali dopiru do mene ti pozitivni komentari, pa gode… Lepo je, i mislim da će serija ostati zabeležena u nekom dobrom fundusu naše televizije.

Sve prođe, pa i doživotna: Sećanja Žarka Lauševića na boravak u Zabeli

Koliko je bilo teško savladati lik Aćima Katića?

– Savlađivali smo se Aćim i ja. Aćim mene, ja njega. Borili smo se i ne znam ko je tu pobedio. Čovek uvek kreće od sebe, šta god radio u životu, i od sebe ne može. To nije stvar izmaštavanja i neke potpune iluzije, nego ipak kreće se od jedne fantastične pretpostavke, kako je literarni predložak Dobrice Ćosića i to je u startu već dobro polazište, sjajno polazište za nešto što može da urodi ovim čime je urodilo.

Zanimljiva je reakcija javnosti koja postoji na dva nivoa – jedan je oduševljenje Vama kao glumcem, mnogi su Vas sada videli prvi put, a s druge strane prihvatanje teme koju nose Koreni.

– To je, čini mi se, jedan vrlo aktuelan komad i koji, nažalost, govori da se u tih 150 godina nije nešto mnogo ni promenilo. Promenili su se neki drugačiji, formalni, pojavni faktori, a to je možda moda koja je drugačija. Naš mentalitet je negde, u suštini, ostao isti – svađe u Skupštini, nesloge u porodici, tajne koje ima svaka porodica, koje krije ili pokušava da sakrije. Ono čime se bavio Ćosić je vrlo aktuelno i dan-danas iako ima više od 60 godina otkako je delo napisano, nije se mnogo izgubilo. Ne samo naše, srpsko društvo, balkansko nego uopšte društvo u celini, civilizacija nije mnogo napredovala, tako da se dobra literatura može dobro snaći u bilo kom vremenu. Mene je intrigirala ta neka javnost i pojavnost njegova (Aćimova) i taj politički uspeh koji ima, evidentno, i autoritet koji uživa u društvu, i taj krah koji ima unutar svoja četiri zida. Taj kontrapunkt mi je bio strašno zanimljiv, i poroci tajni, vrline javne. Nešto u tom suprotstavljanju njegove ličnosti meni je bilo intrigantno. Da li svako kreće od sebe ili traži paralelu sa sobom, ali to je nešto što me je privuklo i učinilo da po tome kopam. Pored zaista fantastičnog teksta, sjajne ekipe sa kojom sam imao sreću da sarađujem, pored tog vrlo talentovanog skupa ljudi.

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Žarko Laušević (@zarkolauseviclaus) дана

Goran Šušljik kaže da su tokom procesa stvaranja mnogi učili od Vas. Jeste li i Vi naučili nešto?

– Čovek uči svakog dana. Lepo je ako sam uspeo nešto da prenesem mlađim ljudima, mada je bilo tamo i starijih ljudi. Na snimanju se nekako menjao odnos, nekako je nešto isplivavalo – više energije, više želje da se uspe, i sa moje strane prema njima. Bilo bi me sramota pred mladim kolegama da vraćamo zbog mene.

Koliko su danas ovakvi projekti važni?

– Mislim da mi imamo mnogo materijala neiskorišćenog u našoj literaturi. Čini mi se da bi trebalo malo više čitati, prekopavati po našim bibliotekama i našlo bi se mnogo vrlo zanimljivih dramskih predložaka i za ovakav vid produkcije. Mogla bi jedna spretna ekipa ljudi i da napravi nastavak Korena, mada je Ćosić, verovatno s razlogom, preskočio jedan ceo period kada je završio Korene. Imamo sagu o Katićima tek početkom Prvog svetskog rata, posle Atentata u Sarajevu i ono što se dešavalo između saznajemo iz reminiscencija. Da smo u nekoj drugoj državi i produkciji, verovatno bi jedna spretna grupa pisaca i producenata uspela da popuni tu prazninu i da nastavi sa kontinuitetom gde smo se mi zaustavili po završetku 10. epizode.

Žarko Laušević: “Koreni” su naša borba protiv rijalitija

Koliko ima simbolike u naslovu knjige koju ste upravo objavili “Sve prođe, pa i doživotna”? S obzirom na to da je Vaš prvi roman nosio naziv “Godina prođe, dan nikad”, da li je ta priča zatvorena?

– Ta priča nije zatvorena. Negde u startu, kada sam pisao, to su moji zatvorski dnevnici i oni su davno završeni i zapisani i ovo što radim poslednjih godina kad imam vremena je neka vrsta montaže tih tekstova i pokušaj izbacivanja nečega što mi je ličilo na prejudiciranje nečega što se stvarno desilo. U startu je to bilo zamišljeno da bude u nekih šest knjiga, ali biće u četiri. Ostaje jedan deo koji će se ticati moje Amerike i tih poslednjih, nekih 15 godina. Biće neka vrsta tetralogije, četiri knjige te zatvorske hronike.

Šta Vam je najveći izazov kada na papir stavljate najličnije iskustvo.

– Jadan papir. (Smeh) Teško je o tome misliti. Vodim dnevnik od kada sam dete bio. Naš profesor Minja Dedić insistirao je da studenti uz studiranje glume vode svoje lična promišljanja o životu. Ispostavilo se da je u zatvoru to bio nastavak rutine, tako da mi to nije bila obaveza. Tokom jednog dela dana sam gledao malo više u sebe, to je bila neka vrsta olakšanja, ventila. Meni nikad u životu nije bilo dosadno, to i svojoj deci pokušavam da objasnim. Uvek mi je bilo zanimljivo, neki zanatski posao, slikarski, stolarski. Sve to doprinosilo je, čak i do jednog apsurda, da mi dan u zatvoru bude i kratak.

Pohvalila Vas je Vida Ognjenović, u uvodu za knjigu kaže kako je svaka rečenica oslobođena svih viškova i kako je jedina važna emocija sažeta u toj rečenici ostala. Ko su Vam uzori za pisanje kako ste to izgradili taj stil?

– Ja sam se malo bavio slikanjem u životu. Imao sam dva profesora, obojica su Cetinjani, Milo Božović i Milo Pavlović. Učili su me slikanju i crtanju. I tu je bio postupak koji je meni značio i mene je odredio kasnije u životu. Kažu, uzmeš olovku, ispred je papir i nemoj da skidaš olovku sa papira, vuci tu liniju, vuci tu liniju, sve dok ne dođeš do konture koju želiš da postigneš. I prepoznaćeš je u jednom trenutku. Sigurno ćeš doći do te linije, samo nemoj nikad da podižeš olovku sa papira. Taj postupak mi je pomogao kasnije u životu i uspeo sam slučajno da ga nekako prenesem na glumu. Tako da mi je sistem koji sam primenjivao u glumi bio beskrajna ponavljanja i treninge gde – pokušaću na ovu stranu, na onu stranu, uradiću 1.000 pogrešnih poteza, dok ne pronađem onaj najbolji. To se, na sličan način, desilo i sa pisanjem, odbacivanjem pogrešnih reči, odbacivanjem viška reči, da bi se stiglo do te neke forme koja možda nije najbolja, uvek, može bolje, ali do forme koja je pristojna.

Povratak pozorištu nakon 25 godina: Žarko Laušević priprema predstavu sa Petrom Božovićem

Koje uloge Vas intrigiraju?

– Čini mi se da je uvek lepo bežati od sebe, ako se to može. Nešto što ne liči na ono što misliš da si. To je uvek zanimljivije. Pokušavam da budem iskren u ovom razgovoru, da govorim o onome što mislim o sebi, ali je uvek zanimljivije raditi nešto što je dalje od tebe. Na primer, ako bih imao neki problem, mentalni ili fizički, kako bih uspevao da nešto uradim? Čini mi se da je bolje igrati nešto što je dalje od tebe.

Znate da bi Vas mnogi rado videli na sceni, da li postoji šansa da zaigrate i u pozorištu?

– Ne bežim ja od toga, nego sam sticajem okolnosti još uvek tamo, preko okeana, pa je to malo komplikovanije i na neki način zahtevnije u produkcijskom smislu. Ne zbog toga što sam ja zahtevniji, nego zbog toga što čovek tamo živi, ima neke obaveze tamo. Još uvek mi je prilično teško da ovde ostanem na duži period. U Njujorku je uobičajeno da se posle premijere predstava igra nedelju, dve, tri, pet meseci, devet godina… noć za noć. Ovde važi drugačiji sistem, repertoarski pa bi bilo neizvodljivo za mene da igram predstavu 1. pa 17. februara.

Mislim da ste jednom rekli da umetnost ne može da promeni svet. Da li i dalje to mislite?

– Pa mislim. Nije se tu ništa promenilo. Ona možda može da olakša neke boljke koje osećamo, ali ga promeniti sigurno neće.

Autor: Gloria.rs
Izvor: RTS
Foto: Printscreen, ATA images, Zoran Petrović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi