Vlasta Velisavljević: Život počinje u devedesetoj

Mada je nedavno ušao u desetu deceniju života, poznati dramski umetnik izgleda i ponaša se kao mladić, o čemu najilustrativnije govore dva podataka: žene mu se intenzivno udvaraju i ne izlazi iz svog automobila

Iako je 28. jula napunio “okruglo” 90 godina, glumac Vlastimir-Vlasta Velisavljević nije slavio rođendan. Razlog za takav stav je jednostavan – ne voli žurke. Iskustvo je umnožilo njegov šarm, pa nisu retke dame koje mu prilaze na ulici kako bi mu se udvarale.


Siguran sam da čovek kako stari dobija lice kakvo zaslužuje. I sve se mislim kad mi neke dame prilaze: “Bože, šta li nalaze na meni?” Kad ono, privlačna im je moja starost. Možda sam najzad dobio pravo udvaračko lice. Šalim se, smatram da su godine moj najveći kapital i ozbiljno se razmišljam da ih oročim u nekoj banci, samo, bojim se da me ne pokradu. Ovako ih ljubomorno čuvam i samo ponekad sa tugom pogledam u nebo, jer gore se nalazi mnogo mojih prijatelja. Nisam sentimentalan, naprotiv, znam da nas sve to čeka.

vlasta-velisavljevic-dalibor-danilovic-1

Mada je rođen u vreme kad Fleming još nije pronašao penicilin, ništa mu nije teško. Sa lakoćom igra na filmu, sprema nove uloge, vrši sitne popravke po kući, vodi mačku kod veterinara. Nervira ga samo jedna stvar – što mora svake godine da obnavlja vozačku dozvolu.

Ne veruju da sam u stanju da vozim pa me proveravaju svake godine. Izgubim tri dana na prikupljanju dokumentacije, na svim tim pregledima i u redovima. Uredno čekam svaki put, u životu nikad ništa nisam završavao “preko reda”. Obradovala me je vest da će odsad sve moći da se obavi na jednom šalteru, pa ću najverovatnije gubiti dva, umesto tri dana.

S NUVOLARIJEM OKO KALEMEGDANA Još se seća dana kad je dobio prvu vozačku dozvolu.

Bilo je to 1944. Izdala mi ju je Komanda grada Beograda i bila je otkucana na pisaćoj mašini. Dugo sam vozio auto s tom ceduljicom, tek kasnije sam dobio pravu dozvolu. Upravljao sam svime sem tenkom, što mi je velika želja. Još kao dečak sam se zaljubio u automobile, pamtim čak i prve auto-moto trke oko Kalemegdana 1939. godine. Pored majstora Nuvolarija, Fon Brauhiča i Milera, učestvovao je i jedan nesrećnik iz moje ulice u plavom “bugatiju”. Išao sam u njegovo dvorište da gledam kako mu auto-mehaničar sprema kola, sve me je to veoma interesovalo. Bio je dobar na tim trkama, ali je kasnije doživeo tužnu sudbinu. Posle oslobođenja sam ga video kako vozi trolejbus. I prišao sam jednom do njegove kabine da se malo našalim s njim, ali je on bio pristojiniji, rekao mi je samo: “Gospodine, ne uznemiravajte me dok vozim”.

U glumčevih 90 godina stalo je nekoliko života. Preživeo je kliničku smrt, nemački logor, Goli otok, zatvor…

Kao jedan iz prve generacije studenata Fakulteta dramskih umetnosti iza sebe ima više od 350 uloga, a “samo” 40 godina bio je deo stalne postave kultne predstave “Buba u uhu”. Tri puta se ženio i ostao veran svim svojim ljubavima, iako konstantno pronalazi nove.

Obožava da surfuje internetom, a jedna od omiljenih aplikacija mu je ona na telefonu pomoću koje plaća parking. Telefonom ne priča dok vozi, čak ni ne sluša muziku jer je vožnji, toj svetoj aktivnosti, posvećen do maksimuma.

Kad mi se nešto sviđa, nasnimim pa uživam kod kuće. U poslednje vreme je to klasična muzika, ona me smiruje. Ranije sam obožavao narodnjake i sećam se koliko me je samo pogađala pesma Snežane Đurišić “Noć se sprema, noć se sprema, meni mira nema”. Da ne pominjem “Ide Mile Lajkovačkom prugom”. Oduševljen sam tom vizijom Mileta koji ide prugom, a gori mu cigara. Devojka koja se pominje u pesmi kaže: “Znam njega i njegovog drugara”, pa možete li to da zamislite, taj besmisao. Zaljubljena mala kao da izgovara nekog Beketa ili Joneska. Kad hoću baš da uživam, onda slušam rusku muziku, i krivo mi je što je uopšte nema na domaćim radio-stanicama. Ponekad samo možete da čujete “Kaljinku” ili “Oči čornije”, a Rusi imaju mnogo bolje stvari od tih.

vlasta-velisavljevic-dalibor-danilovic-2

Jasno je koje automobile voli veliki rusofil. Za poslednji se, kaže u šali, odlučio kad je video da ga, ni manje ni više, vozi ruski predsednik.

Dugo sam vozio “land rovera”, a onda kupio terensku “ladu” i shvatio da ona uopšte ne zaostaje za njim. Iako sam voleo taj auto, računao sam da bih mogao da nabavim i nešto ozbiljnije. Posle danonoćnog traganja po sajtovima ugledao sam Vladimira Vladimiroviča Putina u “ladi kalini” i shvatio da je to pravi automobil za mene. Sve mi je odgovaralo: cena, kubikaža, potrošnja, snaga. Kad sam saznao da ga mi ne uvozimo, još više sam se zainatio u tome da ga imam i preko svog servisera sredio da mi ga dovezu iz Mađarske. Nisam uzeo žutu kao Putin, više mi se svidela crvena.

Kao dugogodišnji vozač Vlasta je u svakom gepeku automobila sačuvao mnogo avantura.

Na slovenačkoj granici me je zaustavio policajac jer nisam stavio vinjetu. Priznao sam grešku i krenuo da platim, ali kad je u vozačkoj video koliko imam godina, oprostio mi je. Događalo se to i ranije. Sećam se kad sam sa pokojnim Mihajlom Kostićem Pljakom išao iz Krčedina za Beograd. Bili smo na pecanju i žurili smo da stignemo na predstavu koju smo igrali to veče. Na raskrsnici nas je zaustavio policajac i tražio saobraćajnu, a nijedan od nas je nije imao. Potom nas je zamolio za vozačku, koje, takođe, nismo poneli. Na kraju je tražio da mu bilo ko da ličnu kartu i kad je video naša lica, okrenuo nam je leđa, opsovao i rekao: “Samo mi se sklonite s puta”.

Autor: Jelena Milinčić
Foto: Dalibor Danilović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi