Verica Rakočević: Želim da se moj pepeo prospe na Avali


Svodeći životni bilans posle revije kojom je obeležila tri i po decenije karijere, modna dizajnerka je otkrila na koji način bi volela da je deca sahrane i zbog čega štedi penziju

Priprema za obeležavanje 35 godina karijere bila je idealna prilika modnoj dizajnerki Verici Rakočević (70) da podvuče crtu, sabere i oduzme sve što je do sada postigla. I mada namerava da još dugo živi i radi, svesna je ljudske prolaznosti, pa je zbog toga već donela neke odluke.

– Ne želim da moja deca imaju obavezu da mi posećuju grob, zbog čega sam im rekla da me, kad umrem, kremiraju i pepeo prospu po dvorištu kuće na Avali. Ima tu i jedan praktičan razlog za takvu odluku: tu kuću, u čijem dvorištu ću rasti zajedno sa biljkama i travom koje poniknu iz mog pepela, niko neće hteti da kupi i deca će morati da je čuvaju. Možda je pretvore u muzej. U svakom slučaju, ne dopada mi se kada potomci rasprodaju nasledstvo koje su njihovi preci brižljivo stvarali, kao ni kada ostareli roditelji emotivno uslovljavaju svoje potomke i traže od njih da im uzvrate pažnju koju su im poklanjali dok su bili mali. Ja sam veoma realna žena, svesna sam da su ovo više nego ozbiljne godine, mada planiram da radim sledećih trideset. Najviše od svega volela bih da mogu da radim ovim tempom i sa ovom strašću. Znam da je ljubav s Veljkom do sledećeg života i ne opterećuje me ta neizvesnost, jer je nema.

BUDUĆNOST SE PLANIRA

Kako ništa ne prepušta slučaju, Verica je i svoju penziju oročila.

– Zbog ranijih budalastih investicija i prodaje nekretnina, počela sam da štedim penziju. U početku sam je trošila, a onda sam je oročila na pet godina, potom na sledećih pet. Penzioner sam već osam godina. Ne želim da budem teret svojoj deci kada više ne budem mogla da zarađujem, a ni nakon što umrem.

Na reviji “Nomadi”, kojom je obeležila tri i po decenije bavljenja modom, dobila je nesvakidašnji poklon od supruga Veljka Kuzmančevića.

– Pre nekoliko meseci Veljko je počeo da komponuje muziku za reviju i svakodnevno vežba gitaru. On inače svira sedam instrumenata, ali gitara nije među njima. Prsti su mu bili u žuljevima. Muzika koju je napisao se izvodi na gitari, klavijaturama i bubnjevima i traje dvadeset minuta. Na reviji je on zaista svirao na gitari. Njegova želja je bila da svakom svojom notom isprati moj dizajn. Interesantno je to što kada mu ja zameram da ne ispoljava ljubav na moj način, on kaže da je vrhunac ispoljavanja ljubavi to što je svaka njegova nota posvećena meni. Rekao mi je da će to što je napisao jednog dana ostati i da će se znati da je posvećeno meni.

Na reviji su mogli da se vide i čuveni gumeni opanci.

– Naše nacionalno nasleđe je ogromna riznica iz koje su inspiraciju crpli svetski dizajneri, a mi smo, opterećeni kompleksom i željom za imitacijom i prihvatanjem za uzor svega što je preko tarabe, odbacivali to s prezirom. Zlatno vreme genijalnog Aleksandra Joksimovića, doba istinskih vrednosti, nažalost je nestalo. Trudim se da koliko je to u mojoj moći našu tradiciju u kolekcijama pozicioniram kao nešto posebno. Gumeni opanak na mojoj reviji, u funkciji inspiracije, u kombinaciji sa muslin i organdin svilom, kašmirom i krznom dobija novu dimenziju i postaje predmet interesovanja ljudi iz sveta mode koji su željni nečeg novog. Na žalost naših pomodarki i džet-seta, opanak je metafora onog od čega su pobegli glavom bez obzira. Pošto sam ih dobila na poklon od Tigra iz Pirota za reviju, ne prodajem ih, ali desetak pari nosim u Njujork onima koji hoće i znaju. Tamo živi moja kćerka Milena, a njeni prijatelji su zainteresovani za opanke i radu ću im ih pokloniti.

Autor: Gloria magazin/Mirjana Tasovac
Foto: Jakov Simović, ATA images
Podelite sa prijateljima:
Tagovi