Tužna sudbina Nede Arnerić: Ne znam da li bi mi bilo lakše da sam imala decu


Velika srpska glumica ležala je nepomično kad ju je pronašao brat koji je provalio u njen stan na Vračaru zabrinut što ne odgovara na njegove telefonske pozive

Dva meseca pošto je sahranila supruga Milorada Mešterovića, ne mogavši da se otrgne iz čvrstog zagrljaja koalicije tuge i depresije, velika diva srpskog filma Neda Arnerić (65) doživela je tragičnu sudbinu. Ležala je nepomično kad ju je pronašao brat koji je provalio u njen stan na Vračaru zabrinut što mu ne odgovara na telefonske pozive. Mada je brzo prevezena u bolnicu, njeno stanje je bilo toliko složeno da su se medicinski radnici, uprkos maksimalnim naporima, najviše uzdali u snagu njenog organizma.

Prethodnog meseca više puta sam se čula s Nedom. Prilikom susreta na kafi dogovarale smo intervju u kojem bi govorila o emotivnom stanju posle smrti supruga, kao i o novim poslovnim izazovima, predstavama na kojima je radila i učešću u seriji “Sinđelići”.

– Moram više da izlazim iz kuće. Mada, nisam sama, brat je tu, nas dvoje smo veoma bliski. Ali ne očekujem, niti tražim od njega da bude stalno sa mnom. Imam i dve dobre prijateljice, hvala bogu, s kojima se godinama družim. I moju Pajku. Ovo je prvi put da sam uzela ženku kuce, a ime je dobila po našem Paji, koji je godinama bio sa mnom i sa suprugom. Pajka ima šest meseci, još je beba – pričala mi je Neda pre desetak dana dok smo u njenom stanu u Dubljanskoj ulici dogovarale zgodan trenutak za prvi intervju posle suprugove smrti ekskluzivno za Gloriju, koju je oduvek volela.

– Hajde da to bude kad budem imala neki dobar povod – rekla je, a na konstataciju da divi kakva je ona povod ne treba, stidljivo se osmehnula: – Ne mogu sad nikako, sutra putujem u Zagreb na konferenciju “Žena u filmskoj industriji”, pa ako bude zanimljivo i produktivno, javiću se da razgovaramo. Trebalo bi uskoro da počnem da snimam “Sinđeliće”, gde igram potpuno novi lik. To je dobro, nezahvalno je kad dobiješ zadatak da nekoga zameniš. Poziv da se pridružim toj fenomenalnoj ekipi me je baš obradovao. I sa Feđom bi trebalo da idem na turneju po regionu sa našom predstavom “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”. I to jedva čekam, volim da radim.

SLAVA JE DALEKA PROŠLOST

Dok se Pajka sve vreme motala oko nas, Neda mi je pričala da očekuje poziv iz jedne kancelarije.

– Moraću uskoro da pođem, žao mi je što nemamo više vremena. Čekam prevode dokumenata u vezi sa našom kućicom u Austriji, imam mnogo obaveza oko ostavinskog postupka. Nisam baš srećna zbog tih birokratskih zavrzlama, ali šta ću, moram to da završim.

Ćutala je trenutak, pa setno dodala da joj muž, doktor Milorad Mešterović, koji je preminuo u decembru, veoma nedostaje.

– Nas dvoje smo 36 godina bili zajedno. Znala sam da se bliži kraj, šest meseci je bio baš loše, međutim, to mi ne olakšava. Bio je u bolnici u Austriji, ali jedva je čekao da ga puste kući. Insistirao je na tome, i kad mu se ta velika želja ispunila, bukvalno dva dana kasnije je otišao. Kao da je onaj gore čuo njegove molbe i uslišio ih. Nas dve, Pajka i ja, zakasnile smo 12 sati. Mnogo mi nedostaje. Još ne mogu da pričam o tome. Ne znam da li bi mi bilo lakše da sam imala decu. Na tren pomislim da sigurno bi, ali s druge strane, kad vidim šta se sve dešava, draže mi je što ih nisam rodila. Svakako ne bih očekivala da sada ostave sve i sede pored mene. To ne tražim ni od brata.

Na pitanje kako provodi vreme, kazala mi je da čita, ređe gleda televiziju.

– Ne pratim mnogo nove serije, radije gledam filmove.

Na moju konstataciju da su mnogi od onih u kojima je igrala odavno stekli kultni status, odmahnula je rukom.

– To je daleka prošlost. Ja čak nemam ni uspomene, u svim ovim selidbama izgubila sam nekoliko kutija sa fotografijama, isečcima iz novina. To više nigde ne mogu da nađem.

Zato se veoma obradovala našem poklonu, Gloriji iz 2008. na čijoj naslovnoj strani su bile upravo ona i njena velika prijateljica, slikarka Olja Ivanjicki. Povod za intervju sa njima dvema bilo je osnivanje Niš Art fondacije, na inicijativu velikog umetnika Radovana Laleta Đurića. Neda je bila jedan od osnivača, često i član žirija.

– Bože, koliko mi Olja nedostaje. Nema nje, nema Laleta, Jovana Ćirilova. Odlaze mnogi dragi ljudi. Pa ni ja nisam više tako mlada, meni je 65 godina. Nije to malo – rekla mi je dok smo izlazile iz njenog stana.

Sela je u taksi, mahnula mi i obećala da se uskoro opet vidimo. U međuvremenu, stigla je vest da je 27. februara zbrinuta na Vojnomedicinskoj akademiji, na Odeljenju toksikologije.

– Neda je u teškom stanju primljena u našu ustanovu, lekari su uradili sve da je zbrinu i njeno stanje je i dalje nepromenjeno – rečeno je Gloriji u VMA.

A samo dva dana ranije briljirala je na pozornici Beogradskog dramskog pozorišta u komadu “Igra parova”, koji se u tom teatru igra od 2005. godine.

– Dobila je frenetičan aplauz, a mi smo posle komentarisali kako ga je i zaslužila jer je fenomenalno odigrala ulogu Vere. Čini nam se bolje nego ikad pre. Osmeh sa lica nije skidala celo veče. Inače, to je naše neko nepisano pravilo, da posle ove predstave sedimo do dugo u noć – ispričao nam je jedan Nedin prijatelj koji ju je te večeri gledao.

Te iste večeri u okviru Festa prikazan je film “Aleksi” Barbare Vekarić, u kome Neda ima zapaženu ulogu.

Nasmejana je bila i četiri dana ranije, na projekciji filma “Bela vrana” Rejfa Fajnsa, takođe na Festu. S prijateljicom je došla u Centar “Sava”, pozdravila se s kolegama, ostala je i posle premijere.
Šta se tačno dogodilo tog 27. februara zna samo Neda. Posle oporavka od pada s terase u maju 2016. zbijala je šale na račun te “epizode”, kako je to jednom prilikom nazvala. Kad je neko u društvu naglas izgovorio ono čega su se svi plašili – da će ostati nepokretna nakon toliko preloma – glasno se nasmejala i prokomentarisala:

– E, to je dobra genetika. Desilo se, što bi rekli, nesrećan slučaj mali, ništa. Sad je sve u redu.

Otkrila je i da joj je godinu dana trebalo da pročita šta se o tome pisalo, kao i da joj je sve to bilo bljak. Nije krila ni da je na početku karijere često tražila stručnu pomoć.

– Taman posla da sam preskočila psihijatra i psihologa. Pogotovu kad sam bila klinka, nije mi bilo lako. Pričali smo o tome kako da ostanem normalna, i ostala sam normalna.

Autor: Gloria magazin/ Zorica Zarić
Foto: Dalibor Danilović. Branko Pantelić, Milovan Milenković, MGM, Vardar film
Podelite sa prijateljima:
Tagovi