Slavimir Stojanović Futro: I šmekeri plaču


Pošto je završio Akademiju primenjenih umetnosti trideset godina od upisivanja slavni srpski dizajner nije osećao euforiju: emocije su ga snažno zagrlile tek kad je počeo da piše status na fejsbuku, jer je tastaturu nekoliko puta očistio suzama

Jedini dizajner u istoriji ove branše koji je prvo dobio nagradu za životno delo, pa tek onda diplomirao, i to posle 30 godina, Slavimir Stojanović (48) otkriva da je sticanjem akademskog zvanja ispunio dugogodišnji san. Katarzu nije doživeo kad je pre nekoliko dana položio poslednji ispit sa desetkom, već dok je plačući pisao na fejsbuku zašto je tri decenije čekao na diplomu Akademije primenjenih umetnosti, koju je upisao 1987. godine.

– Kad sam prošle godine uzeo đačku knjižicu moje kćerke Nađe, koja je tada završila prvi razred, i počeo da čitam ocene, uz sve ono što mi je učiteljica ispričala o kvalitetima mog deteta, obuzeo me je osećaj sramote. Pomislio sam da takva Nađa zaslužuje tatu koji je svoje snove odsanjao do kraja. Uz to, i njena mama Olja je završila Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo, pa je red bio da i ja diplomiram.

Zato je u oktobru 2016. ponovo, posle duže pauze, upisao četvrtu godinu akademije. Najviše se namučio oko metodike i ostalih teorijskih ispita, dok su mu praktični bili laki jer je to struka kojom se bavi 32 godine.

– Istorija umetnosti, pedagogija, psihologija i metodika su bile baš zahtevne. Iz istorije umetnosti napisao sam dva seminarska rada koji mogu da uđu u zbornik, pošto sam se ozbiljno potrudio da napravim naučne radove na teme koje me inače zanimaju, a to su “Tuluz Lotrek kao pionir dizajna plakata” i “Uticaj ruske avangarde na savremeni grafički dizajn”. Imao sam sreće da ih odaberem kao nešto što će mi na kraju definisati ocenu i dobio sam desetku. Najviše sam se namučio oko metodike, jer tema koja mi je data nije iz domena dizajna, ali pošto je deo tribine planirane za jul, profesorka Sanja Filipović i ja smo to spojili, tako da sam napravio rad koji mogu da prezentujem na tom naučnom skupu.

FRUSTRACIJA U ZASEDI


Dok je polagao poslednji ispit, bukvalno mu je sve prošlo kroz glavu: kćerka, tata i mama.

– Zatvorio se krug u kome sam se “brčkao” tri decenije, nekad nervozno, nekad nonšalantno misleći o tom nedovršenom snu, ali najčešće sam bio frustriran. Razvio sam gomilu kompleksa za koje nisam znao odakle stižu a sa takvom lakoćom ruše vertikalu ličnosti. Kod mene je to, očigledno, bilo generacijski klimavo, jer i moji roditelji su upisali fakultete, mama ekonomiju, tata geologiju, ali su ih napustili kada sam se ja rodio. Imali su po dvadesetak godina, ćale je radio na benziskoj pumpi, keva kao sekretarica u opštinskoj konferenciji omladine. On je iz dva puta pokušao da završi građevinski fakultet koji je vanredno studirao u Subotici, ali mu to nije pošlo za rukom.

Kolege ga nisu začikivale zbog godina, samo se ponekad neko u poslednjem redu malo kikotao, a on je strogo vodio računa da se ne obruka pred njima.

– Jednom je neko naglas prokomentarisao kako će svi da prepisuju od Slavimira. Generalno, ako vas svi znaju po dobrom, onda ne smete da ne znate nešto. Zato sam se spremao kao da polažem za astronauta, imao sam neverovatan motiv.


Ove godine u oktobru upisuje master, potom i doktorat. Već ima temu, naravno.

– Voleo bih da kroz doktorat dovršim naučnu knjigu koja bi mogla da bude za otvoreno tržište. Za temu sam odabrao maksimu komplikuj jednostavno, što je, inače, moja kreativna deviza, jer sučeljavanjem te dve krajnosti stvaram kreativni apsurd. U stvari, pokušavam da sa što manje likovnih intervencija i što jednostavnijim vizuelnim formama kažem što više. Odnosno, jednostavnim likovnim rešenjima šaljem višeslojne poruke.

Još nije proslavio diplomski jer čeka da mu se familija vrati sa odmora. Nije se ni napio, a katarzu je doživeo tek kad je seo da piše tekst za fejsbuk.

– Isplakao sam se toliko da sam više puta morao da brišem tastaturu. Ranije, kako spomenem tatu, mamu, Nađu, imao sam knedlu u grlu. U dubini duše me mučilo što nešto nisam odradio do kraja, nisam umeo rečima da opišem to o čemu sada sa ponosom i osmehom govorim. Pisao sam gotovo dva sata, dobio sam više od dve hiljade komentara, moj status je lajkovalo na desetine hiljada ljudi. Štos je, izgleda, što sam pisao bez šminkeraja, mada sam završio jezički smer u Petoj beogradskoj gimnaziji, jer sam razmišljao da budem novinar. Već neko vreme pišem kratke, efektne tekstove, ponekad ih i ilustrujem, i verovatno ću ih objaviti. Napisao sam i knjigu za decu “Avanture Singi Lumbe” koja je inspirisana mojom Nađom. Junak je žensko, nešto između Harija Potera i Pipi Duge Čarape. Sad se mnogo toga otvara i idem u budućnost potpuno drugim korakom.


Uz širok osmeh na licu priznaje da mu je povratak u školsku klupu bio veliki izazov.

– Mislio sam kako sam sve do sada postigao na foru, u smislu beogradskog “wannabe” šmekera, i da zato niko “ne zna” da nemam diplomu. Istovremeno, mučilo me osećanje da nisam čist, već nekako musav. Tek sada imam stav da sam baš dobar u tome što radim. Doduše, većina je to i pre mislila, to se potvrdilo i kroz nagradu za životno delo koju sam dobio pre dva meseca. Ali bitnije mi je što sam i ja poverovao da posedujem određene sposobnosti koje nema mnogo ljudi. Kao da sam zatvorio knjigu, ne samo o edukaciji nego i o dizajnu. Intenzivno razmišljam šta još mogu svetu da poručim kroz svoj autorski rad, ne kroz naručene stvari od klijenata, odnosno dizajn, nego slikarstvo, skulpturu, umetnost.


Nagrada za životno delo ga je iznenadila jer smatra da je rano za nju, ali činjenica je da radi od 16 godine i da ima i te kako “materijala” za takvo priznanje.

– Pošto je tako, sad mogu da promenim struku i da se malo bavim umetnošću, malo naučnim a malo autorskim radom, baš kao i profesorskim. Otvorila se ta neka platforma na kojoj sam sad čist kao suza.

Autor: Gloria magazin/Zorica Zarić
Foto: Gloria magazin/Dalibor Danilović, Instagram
Podelite sa prijateljima:
Tagovi