Sanja Beštić Berisavac i Vladimir Berisavac: Našoj Ivi je najlepše u Beogradu

Otkada su pre šest meseci dobili kćerku Ivu, u životu pozorišne rediteljke i advokata mnogo toga se promenilo: sve je podređeno naslednici, pa zbog nje sve češće napuštaju Njujork gde su izgradili uspešne karijere i dolaze u rodni Beograd

Život rediteljke Sanje Beštić Berisavac (35) i njenog supruga, advokata Vladimira Berisavca (36), potpuno se promenio otkad su u februaru dobili kćerku Ivu. Dovoljno je da njihova šestomesečna mezimica zatrepće okicama i istog trena svi planovi padaju u vodu. Iako žive i rade u Njujorku, poslednjih nedelja su u Beogradu jer je njihovoj devojčici ovde lepše.

Sanja Beštić Berisavac: Dnevnik zadovoljne trudnice

Sve češće ste u rodnom gradu?

Sanja: U Beogradu ćemo biti malo duže kako bi porodica učestvovala u Ivinom životu. Inače, u Njujorku, gde živim više od 13 godina, veoma je komplikovano odgajati decu, ali ne i nemoguće. Suprug i ja ne želimo da radimo po ceo dan kako bismo platili dadilju, i da onda ne budemo uopšte sa detetom, već se trudimo da na dobar način organizujemo porodični život. S druge strane, ne možemo da se odreknemo Njujorka, tako da ćemo uvek biti malo tamo, malo ovde, što nam odgovara i zbog Vladimirovog posla.

Vladimir: U prethodne dve godine završio sam doškolovanje na tamošnjem Pravnom fakultetu i stekao pravo da polažem pravosudni ispit i radim kao advokat u Americi. Kratko sam bio konsultant u jednoj agenciji, ali plan je da ostanem u branši. Nije lako, ima mnogo odricanja, ali trud se na kraju isplati.

Rođenjem kćerke vaš život je dobio novu dimenziju?

Sanja: Iskreno, mislila sam da nosim dečaka, a kad sam videla da je devojčica, bila sam u šoku. Čak smo mesecima raspravljali o muškim imenima, a kad je Vladimir otvoreno rekao da mu je u redu ako izborom imena želim da odam počast svojim roditeljima koji su preminuli nedugo pre Ivinog rođenja, bilo mi je malo lakše. Ipak, s obzirom na čudan splet sudbinskih okolnosti - njegov tata Ivo je spasao mojoj mami život 1995. - odlučila sam da nam se kćerka zove po njemu: Iva.

Vladimirov tata dr Iva Berisavac, tada načelnik Neurohirugije u Zemunu, operisao je vašu mamu koja je te godine imala aneurizmu?

Sanja: Brat i ja smo uvek govorili da je taj čovek nama našu mamu “dao” narednih 20 godina. A onda, pre tri godine, u jednom klubu sam videla Vladimira, koji neverovatno podseća na doktora Ivu. Saznala sam da on zaista jeste njegov sin i poslala sam mu piće da mu se zahvalim. Mesec kasnije otišli smo na još jedno piće, godinu potom počeli smo da se zabavljamo, a prošlog 16. jula smo se i venčali.

Zbog materinstva ste posao privremeno stavili po strani?

Sanja: Imala sam ambicije da radim sve vreme i suprug me je u tome podržao, ali, iskreno, to nije moguće kad je dete jako malo i zavisno od vas. Radila sam i dok sam bila trudna, sve dok me Vladimir nije zamolio da prestanem, jer se dešavalo da zbog toga čime se u tom trenutku bavim ne razmišljam o jelu, piću, svemu onom o čemu trudnica mora da misli. Zato sam u međuvremenu odustala od jednog projekta kao reditelj a ostala u njemu kao producent. Reč je o komadu “Za sve što je vredno” koji je premijerno izveden pred moj porođaj.

Koliko je dolazak deteta promenio vaš i suprugov odnos?

Sanja: Vladimir i ja smo još uigraniji tim, kompaktniji smo i u svakom smislu se nadograđujemo. Iva ne samo da je promenila naš zajednički život i upotpunila našu ljubav nego je promenila i perspektivu. Još kad sam ostala trudna, sve sam počela da gledam drugim očima. Neke stvari su mi postale manje važne, shvatila sam kako me pojedini ljudi opterećuju i krenula da pravim selekciju među prijateljima, u okruženju. Spoznala sam, zapravo, koliko je ljudski život fascinantan, od začeća pa do rođenja. Suprug i ja smo često gledali video-snimke od prve do četrdesete nedelje trudnoće i oboje smo bili fascinirani činjenicom da smo kreirali novi život. Ali, sve vreme smo bili svesni i odgovornosti koju to nosi.

Kako gledate na roditeljstvo?

Sanja: To je ogromna odgovornost. Od sada pa do kraja života nećemo spavati, u smislu od ovih naših pošalica sada poput - jao, budi se noću pa mi ne spavamo, do svake sledeće brige koju donosi svaka sledeća godina života. Shvatila sam i da ću najverovatnije primenjivati model vaspitanja koji su i moji roditelji, s tim što ću sigurno biti i stroža. Jer, ja sam jednog dana došla i rekla mami da idem u Njujork, a ona me je, posle mojih potvrdnih odgovora da imam novac i mesto za život, bez reči pustila. Ako ovo moje malo dete pokuša nešto slično, vezaću ga za stolicu da prvo razgovaramo.

Vladimir: Samo ne zaboravi da Iva, ako kaže da ide u Njujork, ide kući.

Sanja: Nikad se ne zna gde će poželeti da ode. Pošto je i moj suprug vaspitavan na sličan način kao i ja, bićemo ujedinjeni front. Verujem da ćemo se ispomagati modernom psihologijom, samo da ne preteramo. Ideja nam je da dete ima dovoljno slobode, ali da tim liberalnim odnosnom ne napravimo kontraefekat.