Putovanje Nevene Ristić: Kako me je u gradu piva “iznenadila” jedna kafa


Glumica je tokom gostovanja na pozorišnom festivalu u češkoj prestonici popila najskuplju kafu ikada, probala više vrsta piva, premda joj to nije omiljeno piće, i pazarila repliku plakata sa likom Sare Bernar slavnog češkog umetnika Alfonsa Muhe

Krajem prošle godine pozorište u kom nastupam je na preporuku pisca Mira Gavrana dobilo poziv iz Češke da učestvuje na festivalu Gavranfest, koji se održava u glavnom gradu ove zemlje. Reč je o smotri revijalnog karaktera na kojoj se izvode predstave iz cele Evrope rađene po tekstovima ovog pisca. U Prag sam krenula sa kolegama Ninom Janković i Ivanom Mihailovićem. Prvi smo srpski teatar koji je gostovao tamo, a tek što smo se vratili i malo sredili utiske, dobili smo poziv iz Pariza da i tamo nastupamo na jednom festivalu, pa sada u šali kažemo da smo otvorili vrata Evrope.

PIVO UMESTO JUTARNJE KAFE

U Pragu smo bili četiri dana. Domaćini festivala, udruženje “Lastavica”, dali su sve od sebe da nam boravak u tom gradu bude beskrajno prijatan. Stigli smo rano ujutro i prvo što smo poželeli bilo je da popijemo kafu. Ostali smo zbunjeni što nigde nismo videli nijedan kafić, dok se pivnice nalaze na svakom ćošku. Nismo imali kud nego da se prilagodimo situaciji. Naši domaćini su nam u znak dobrodošlice ispričali kratku istoriju češkog piva i pred nas izneli sedam-osam najboljih vrsta da degustiramo. Ironija je što ja ne volim to piće. Svejedno, ispoštovala sam običaj i ljubaznost domaćina i probala birana piva, od kojih svako ima drugačiju boju. Mislim da jesu posebnog ukusa. Od želje da ipak popijem kafu nisam odustala.

SKUPA CENA UŽITKA

Volim da u svakom gradu u kojem boravim sednem u kafić na glavnom trgu i sama ispijem šoljicu kafe. To je moj način da ga doživim. U mnogim mestima u kojima gostujem sa predstavama, a posetim ih godišnje oko pedeset, zadržim se samo jedan dan i taj ritual sa kafom mi je najbolji način da osetim atmosferu i duh ljudi. Na koji god trg da sam sela, uvek sam nekog zanimljivog upoznala ili makar primetila, nešto novo čula ili videla. U Pragu sam “osetila” račun za kafu, koji je bio izrazito visok. I dalje me je sramota da kažem koliko su mi naplatili. Kolege iz ekipe su zbog toga sve vreme našeg boravka tamo zbijale šalu na moj račun. Da sam otišla samo koju ulicu niže, ne bih imala to iskustvo, ali ja sam po svaku cenu htela da popijem svoju kafu na glavnom trgu, a to košta.

Momčilo Otašević: U hladovini Aleksandra Makedonskog

SRPSKA POSLA

Sreća da smo vrlo brzo otkrili kafić “Louvre” gde su cene daleko pristupačnije, pa smo se tu sastajali na kraju svakog dana. Ovaj lokal, u koji su nekada svraćali Franc Kafka i Albert Anštajn, sačuvao je atmosferu dobrih starih vremena, a u njemu postoje i stolovi za bilijar. Jedne večeri smo napravili turnir i toliko bili glasni u navijanju da smo, kada nam je prišao konobar, smesta zaćutali kao bubice uvereni da će nas izbaciti napolje. Došao je zapravo samo da nam kaže kako im je drago da se tako lepo zabavljamo i da slobodno nastavimo. Svejedno, malo smo se utišali jer smo zaključili da ne moraju svi da znaju da su u grad stigli Balkanci.

Nevena Ristić: Veći stres mi je da organizujem predstavu nego sopstveno venčanje

MOSTOVI

Sve slobodno vreme smo provodili u šetnjama gradom. Prag je toliko lep da čovek prosto ne može da odoli a da ne obiđe sve, a bukvalno je iza svakog ugla nešto novo i zanimljivo. U Beograd sam se vratila sa upalom mišića. Volim mostove, a u češkoj prestonici sam videla neke od najlepših. Najimpresivniji je Karlov most iz četrnaestog veka, koji spaja stari i novi deo grada, i koji krasi trideset veličanstvenih baroknih skulptura. Na njemu je uvek toliko ljudi da ponekad mora da se čeka red kako biste ga posetili!

Ivan Mihailović: Klisura mi je kao mlađi brat, a divna ekipa iz “Vojne akademije” je moja porodica

ISPUNJENA OČEKIVANJA

Predstavu “Teško je reći zbogom” igrali smo na sceni pozorišta “Divadlo Na Pradle”. Odziv publike je bio odličan. Bilo je Čeha, Slovaka, Hrvata, Srba… Prema kritici selektora, gospodina Františeka, pružili smo i više od očekivanog. Ne znam šta su bila očekivanja, ali odande nosim divne reakcije publike tokom izvođenja predstave i duge aplauze na kraju. Prvi put smo igrali sa prevodom na češki, i brinuli smo kako će publika pratiti komad, međutim, bio je to samo još jedan dokaz da jezik naspram čistih osećanja na sceni ne predstavlja granicu. Samo što smo se vratili u Beograd stigla su pisma zahvalnosti i pozivi da opet gostujemo u Češkoj. Tamošnji ljudi vole pozorište i ta ljubav se oseća.

POZORIŠNI PLAKAT KAO SUVENIR

Jedino što sam kupila u Pragu jeste replika jednog od postera sa likom Sare Bernar čuvenog Alfonsa Muhe, češkog slikara i jednog od najvećih predstavnika umetnosti secesije. On je, nakon što ga je slavna glumica zamolila da napravi plakat za jednu njenu predstavu, izazvao pravu revoluciju u osmišljavanju pozorišnih postera napravivši rad impozantnih dimenzija u kome je prikazao ne samo Sarin nesvakidašnji dar već i specifično viđenje njene lepote. Tokom saradnje ovo dvoje umetnika nastalo je više postera, koji su prava umetnička dela i oko kojih su se kolekcionari otimali. Inače, Saru Bernar tumačim u predstavi “Duet” pisca Ota Eskina, rađenoj u režiji Ane Popović. Za nju smo na brojnim festivalima dobili mnoga priznanja, a poster sam morala da kupim jer sam bila očarana onim što sam videla u muzeju ovog slavnog slikara u Pragu, naročito sobom koja je cela posvećena Sari Bernar.

Frano i Milena Lasić: Kako smo u London doneli sunce

Autor: Gloria magazin
Foto: Gloria magazin/ Dalibor Danilović/ Thinkstock/ Privatna arhiva
Podelite sa prijateljima:
Tagovi