Putovanje Dušana Borkovića: Šta se dogodi kad džin prošeta Bangkokom


Naš najbolji automobilista je posle trke ostao još nekoliko dana na Tajlandu kako bi obišao najzanimljiviji grad ove zemlje, njegove istorijske znamenitosti, pijace i poznate ulice, a za to vreme je bio na meti gotovo svih prolaznika jer je zbog svog visokog rasta bio prava hodajuća atrakcija

Već drugu godinu zaredom moja supruga Andrijana i ja idemo na Tajland zbog trka koje vozim u okviru TCR svetske serije. Staza se nalazi u Buriramu, malom gradu na severoistoku te zemlje. Njegovo ime inače znači “grad sreće”, i mogu vam reći da sam se uverio u istinitost ovog značenja, jer svaki put kad sam tamo vozio, postizao sam sjajne rezultate. I prošle i ove godine sam se popeo na pobedničko postolje na stazi Čang, koja se smatra jednom od turističkih atrakcija ovog mesta. Buriram je takođe poznat i po ogromnom fudbalskom kompleksu i velikom broju fanova njihovog kluba Buriram junajted. Reč je o gradu koji ima turistički potencijal, ali koji se tek sada razvija, i zato smo odlučili da sve slobodno vreme provedemo u Bangkoku

Džin od dva metra

Andrijana i ja, nažalost, nemamo klasične odmore, ali zaista gledamo da na svakom putovanju na koje idemo zbog mojih trka ipak budemo pomalo i turisti. Za to nam ne preostane baš mnogo vremena, ali glavne atrakcije gotovo uvek obiđemo, probamo autentičnu hranu i porazgovaramo sa lokalnim stanovništvom o njihovom načinu života, standardu, sportu. U Aziji redovno doživljavam i anegdote zbog moje visine, pa je tako bilo i ovog puta. Ljudi su se listom iščuđavali gde god bih se pojavio. Tražili su da se fotografišu sa mnom i nazivali me džinom. Dešavalo se da me zaustavljaju bukvalo na svakih nekoliko koraka. Moja visina od dva metra i sedam centimetara tamo iskače iz svih standarda. Smešnih situacija usled toga bilo je sijaset, između ostalih i ta da mi je glava virila iz tuš-kabine.

Dušan Borković: Kako je majstor za brzinu i crtaće postao Luis Hamilton

Smaragdni Buda

Potrudili smo se da u tajlandskoj prestonici obiđemo što više mesta, a ono što zaista ostavlja bez daha jeste moćna Velika palata, sačinjena od brojnih pagoda, hramova, muzeja, parkova. Spektakl kakav se retko viđa. Centralna kraljevska rezidencija je izgrađena 1782. i tokom 150 godina je bila dom tajlandskih kraljeva. Tu su svakako i veliki hramovi u kojima su statue smaragdnog i ležećeg Bude, koje su posebno važne Tajlanđanima. Smaragdni Buda je zaštitnik naroda u ovoj zemlji, a ležeći se nalazi u hramu Vat Po, koji je poznat i po tome što je u njemu pre oko 2500 godina Šivago Komarpaj, Budin prijatelj i lekar kralja Bimbisara, utemeljio tehnike tajlandske masaže kao metode lečenja. Tu je i škola u kojoj se održavaju kursevi ovog specifičnog tretmana, kao i paviljon gde se, umorni od obilaska, posetioci mogu prepustiti njegovim balgodetima. Nacionalni muzej je za nas ovoga puta bio preveliki zalogaj, iako znam da se kaže “ko nije bio u njemu, nije bio u Bangkoku”, ali eto razloga da se vratimo i obiđemo i ovu znamenitost.

Peške je najbrže

Uvek volimo da upoznamo i onaj ulični duh grada, pa smo tako prošetali ulicom Kaosan, u kojoj vreva ne prestaje ni noću. Tu je bezbroj restorana i klubova koji se, čini mi se, nikada ne zatvaraju, i mnoštvo trgovina u kojima može svašta da se nađe: knjige, odeća, suveniri… U njoj je i ogroman broj studija za tetoviranje i salona za masažu. To je najatraktivniji deo grada za turiste i mlade ljude. Obišli smo i čuveni Čajnataun, gde sam bio iznenađen brojem zlatara. Provozali smo se čamcem po reci Čao Praja koja prolazi kroz grad (što je neizbežno ako želite da osetite atmosferu Bangkoka). Bilo mi je simpatično da gledam kako se mimoilaze turistički brodići, “neidentifikovane” barke i mali čamci natovareni voćem i povrćem. Saobraćajna gužva i na vodi i na kopnu na mene je ostavila poseban utisak. Sva ta prevozna sredstva koja možete videti na ulicama, od autobusa bez prozora do najrazličitijih taksi vozila, izgledala su potpuno fascinantno, ali okreni-obrni tolike su gužve da mi se čini da bi čovek svuda najbrže stigao peške.

Dan na pijaci

Svratili smo i na nekoliko pijaca, njih je zaista teško izbeći. Tajlanđani su vrlo ljubazni, ali u Bangkoku, kao u svakom velikom gradu, ima mnogo napadnih prodavaca. Nikada nisam znao da se cenjkam i zato izbegavam pijačnu kupovinu. Moja supruga voli preparate od kokosa, i to je jedino što smo pazarili, ostalo smo samo razgledali. Bili smo i na čuvenoj Čatučak pijaci, za koju kažu da je jedna od najpoznatijih i najvećih na svetu. Tamo zaista nema šta nema, odeća svih stilova, od kaubojskog do pankerskog, tradicionalna, moderna, polovna, nova, kućni ljubimci i sve što njima treba, nameštaj, potrepštine za dom, hrana, muzički instrumenti, igračke… U Buriramu takođe postoji kult jedne pijace koju oni zovu “Walking Street”, a zauzima centralno mesto u gradu i nudi pravi miks lokalne hrane, odeće, suvenira ali i žive muzike. Mnogi tvrde da je jedna od najboljih na Tajlandu. Što se hrane tiče, zaista morate biti dobar poznavalac lokalne kuhinje pa da uživate u ponudi, u protivnom vam se može desiti da dobijete tanjir supe po kojem pluta svašta.

Dušan Borković o putovanju u Lisabon: Delovi za trkački automobil umesto suvenira

Glamur na 63. spratu

Svratili smo i do najpoznatije atrakcije noćnog života Bangkoka – “Sky bara”. To mi je zaista bila velika želja, i sve što mogu da kažem jeste – vredelo je. Osim što je pogled sa 63. sprata, zapravo krova zgrade Stejt tauer na kome se nalazi, neprocenjivo iskustvo, bar je poznat i kao lokacija snimanja popularne komedije “Mamurluk u Bangkoku”. Slobodno mogu reći da mi je jedan od omiljenijih barova u kojima sam ikada bio. Svima koji se upute ka 63. spratu Stejt tauera jedino bih savetovao da vode računa o dres kodu, pošto ne dozvoljavaju ulaz u ležernoj obući i garderobi. Naravno, Tajland ne bi bio Tajland kada odmah pored ne bi stajali prodavci koji nude jeftiniju varijantu odeće u kojoj možete da uđete u bar.

Autor: Gloria magazin
Foto: Guliver/Thinkstock/Privatna arhiva
Podelite sa prijateljima:
Tagovi