Predrag Ejdus: Kolekcionar aplauza i nagrada


Posle više od 200 pozorišnih i 50 filmskih uloga veliki srpski glumac sišao je sa životne pozornice, ostavljajući iza sebe biografiju vrednu poštovanja i suprugu Milicu, kćerku Vanju i sina Filipa

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Sloboda (@sloboda_micalovic_boba) дана

Suze i sećanja prijatelja i kolega: Poslednji pozdrav Predragu Ejdusu na sceni Narodnog pozorišta

Ne razmišljam o smrti, odlasku sa scene. Nemam ni velike planove. Uošte ne razmišljam šta će biti, kad će biti, koliko traje, neka traje – rekao je Predrag-Peca Ejdus u intervjuu koji nam je dao početkom 2018. Dela su pratila njegove reči. Onako kako je govorio, tako se i ponašao. U trenutku kad nas je napustio igrao je, mahom glavne role, u 14 predstava na scenama većine klasičnih beogradskih pozorišta.

Ako sam na nešto u životu ponosan, to nije ni karijera, ni svi likove koje sam odigrao, već uloga muža i oca: Ovako je govorio Peca Ejdus o porodici i umetničkoj strasti

U njegovom slučaju sintagma “glumcima je pozorište druga kuća” dobila je puni smisao. Mesečno je imao između 25 i 30 izvođenja, pa je često u šali govorio kako mu treba lični organizator koji bi ga podsećao na koju scenu treba da izađe tog dana. Zbog ljubavi prema teatru, kao i velikog broja uloga, dešavalo mu se da umesto u Jugoslovensko dramsko pozorište na predstavu “Mletački trgovac” ode u Beogradsko dramsko gde je mislio da to veče igra u “Delirijum tremensu”. Kad bi shvatio da je na Crvenom krstu, a ne na Cvetnom trgu, brže-bolje bi sedao u taksi i jurio da odigra svog mnogo hvaljenog i nagrađivanog Šejloka.

Sa suprugom Milicom bio je u braku 43 godine

Bilo je dana i meseci kad sam više vremena provodio u pozorištu nego kod kuće s porodicom. Bio sam uveren da sam mrtav ako ne igram. Mislio sam da je to normalno, išao sam iz uloge u ulogu, sve dok se moj organizam nije pobunio. To sam shvatio tek onda kad sam završio u bolnici. Pre toga sam bio ubeđen da mogu sve – govorio je Peca.

PRVE TUČE I ULOGE

Rođen u Beogradu 1947, detinjstvo i mladost proveo je na tromeđi Tašmajdan-Vukov spomenik-Cvetni trg. Na tom mitskom prostoru, u kome su rođeni srpski rokenrol i film, i gde su postavljeni standardi gradskog mangupluka, formirao je svoju etičku vertikalu, pesnicama sticao poštovanje, zbog čega su ga u kraju zvali Peca Čelik, i nepovratno se zaljubio u pozorište i Milicu. Sve bitno u životu desilo mu se na ta tri kvadratna kilometra.

Dirljiv oproštaj Vanje Ejdus od tate: Velika bol sažeta u dve reči

Drug iz mladosti i pozorišta Josif Tatić među prvima mu je čestitao dobijanje Dobričinog prstena

Kao srednjoškolac počeo je da se interesuje za pozorište. Stidljivo je gledao repertoare JDP-a i Narodnog pozorišta, što je bila lepa uvertira za ulazak u Omladinsko pozorište Dadov, u kome je naučio prve lekcije o sceni, svetlu, dramskom tekstu, šmiri. Tokom šezdesetih tu je igrao nekoliko predstava u društvu Svetlane-Cece Bojković, Miloša Žutića i Feđe Stojanovića. I upravo tu, na Vračaru, u neposrednoj blizini zgrade u kojoj je živeo, fatalno se zaljubio u teatar, koji je, uprkos uspešnim izletima na film i televiziju, do kraja ostao njegova najveća profesionalna strast.

Sve najvažnije u životu, prve ljubavi, cigarete, tuče, fudbal i druženje posle njega, dešavalo mi se oko Crkve Svetog Marka – izjavio je za Gloriju Peca.

Sa Anitom Mančić u predstavi “Tako je moralo biti” Jugoslovenskog dramskog pozorišta

IN MEMORIAM Pisana je samo za njega: Poslednja i nikad odigrana uloga o kojoj je sanjao Predrag Ejdus (foto/video)

Igrajući u Dadovu maštao je da jednog dana stane na Veliku scenu Narodnog pozorišta. Put do ostvarenja snova trajao je duže nego što je pretpostavljao kao mladić pun želja i ambicije. Posle dva neuspela pokušaja da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, prvi indeks dobio je na Pravnom fakultetu.

U “Mletačkom trgovcu” sa kolegom Draganom Mićanovićem

Prava sam upisao iz praktičnog razloga: zgrada fakulteta se nalazila maltene preko puta mog stana. Davao sam ispite na pravima, dve godine zavšio u roku, a onda sam primljen na Fakultet dramskih umetnosti u klasu profesora Milenka Maričića – otkrio je Ejdus.

Paralelno s profesionalnim ostvarili su mu se i ljubavni snovi. Snagu volje i postojanost karaktera pokazao je udvarajući se Milici, jednoj od najlepših Beograđanki tog vremena.

“Učio si nas kako se voli umetnost i do poslednjeg daha izgara za nju”: Emotivnom porukom Sloboda Mićalović oprostila se od Predraga Ejdusa

Primetio sam je mnogo pre nego što sam je upoznao. Stanovao sam kod Pravnog fakulteta, a ona je svakodnevno tuda prolazila sa drugaricama na putu do Arhitektonskog fakulteta. I stvarno je bila prelepa, pa su je primetili i svi drugi, ne samo ja. Mi smo u to vreme bili klinci za njih, one su već bile studentkinje, a mi gimnazijalci. Nisam ni sanjao da će biti moja. Kasnije, kada smo se upoznali, sve je imalo prirodan put, pa je došlo i do našeg zbližavanja i braka. Venčali smo se kad sam se vratio iz vojske 1975. i naravno da sam sve vreme bio ponosan na suprugu, ali i na sebe što sam uspeo da osvojim jednu od najlepših žena Beograda – istakao je Peca u intervjuu Gloriji.

Za kćerku Vanju uvej je govorio da je ozbiljan glumački kapacitet

U braku su dobili dvoje dece, kćerku Vanju, takođe glumicu, i sina Filipa, koji je diplomirao međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka, ali malo je poznat detalj da je i on nameravao da se bavi glumom.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Tamara Antonovic (@tamtamant) дана

Poslednje zbogom velikanu srpskog glumišta: Rodbina i prijatelji se oprostili od Predraga Ejdusa

Od te ideje mi se dizala kosa na glavi. Filip je imao desetak godina kad je bio voditelj TV serije za decu “Ispeci pa reci”. Postao je zvezda, i sećam se da je, kad smo bili na moru, pored nas prolazio autobus pun dece i svi su nam mahali. Ushićeno sam otpozdravio, a supruga je počela da se smeje jer se ispostavilo da klinci nisu imali pojma ko sam ja, već su mahali Filipu. Ne bih bio oduševljen da moja unuka Sana, Vanjina kćerka, bude glumica. Ali ni kćerki nisam branio kada je odlučila da se bavi glumom. Mnogo smo razgovarali o tome kako nije jednostavno raditi ovaj posao, koliko treba sreće, odricanja, pameti, dara. Pritom, ukoliko se ne ostvarite u glumi, to je, verovatno, pet puta veća nesreća nego ako se ne ostvarite u nekoj drugoj profesiji. Taj kompleks vas prati kroz život. To su strašni stresovi. Uz to, ako napravite veliku pauzu, koliko god da imate iskustva, ponovo ste na početku. To sam video mnogo puta u životu, događalo se i meni, mada ne u nekom drastičnom obliku. Tako da nije pametno baviti se glumom. Čini mi se da je ženama još teže nego muškarcima – priznao nam je Predrag.

Sa Anđelikom Simić u “Unosnom mestu”

GOSPODIN

Kako je pripadao grupi gospode među glumcima, odlikovali su ga prefinjeni maniri zbog kojih je često u današnjici, preplavljenoj trivijalnostima svake vrste, delovao kao vitez iz nekog drugog vremena. Iako je za glumačke radove nagrađen najvišim mogućim priznanjima – Dobričin prsten (2008), dve Sterijine nagrade (1991. i 1993), Oktobarska nagrada grada Beograda (1993) – s velikim poštovanjem odnosio se prema kolegama, ne praveći razliku između mladih i starih, afirmisanih i početnika. Čak i njegov odlazak nosi u sebi mnogo simbolike. Umro je 28. septembra, nekoliko dana pre početka nove pozorišne sezone. Verovatno je hteo da upravnicima, rediteljima i kolegama ostavi dovoljno vremena da formiraju repertoare, nađu mu zamenu, jer pozorište je “važnije od svih nas”, kako je voleo da istakne.

Autor: Gloria magazin/ Boris Jakić
Foto: Gloria magazin/ Dalibor Danilović/ Marija Ćalić/ Branko Pantelić/ Nenad Petrović/ Instagram
Podelite sa prijateljima:
Tagovi