Osim što je na svojoj koži osetio snagu pustinjske oluje i kupao se u svetoj reci Jordan, slavni glumac je iskoristio hadžiluk u Jerusalimu da snimi kadrove za svoj film o Njegošu
U želji da odbrani najvećeg crnogorskog pesnika Petra II Petrovića Njegoša od napada, Petar Božović (72) odlučio je da ode na hadžiluk u Jerusalim. Osim obilaska mesta Hristove vere i stradanja, slavni glumac je i snimio kadrove za film “Petar II Petrović Njegoš - Gorski vijenac”, koji je uradio po svom scenariju.
- Uvređen napadima na Njegoša, a pitajući se odakle bih mogao da krenem, shvatio sam da treba poći od rodnog mesta, a šta je bolje od Jerusalima, rodnog mesta svih vera i pupka sveta - otkriva čuveni glumac. - Zaputio sam se tamo za Vaskrs sa idejom da se poklonim Hristovom grobu, ali i da obiđem sva mesta na njegovom putu stradanja. Mi sva ta sveta mesta zamišljamo mnogo drugačije jer smo navikli na grandioznost i na veličinu, a zapravo se radi o prestonicama duha. Kad sam video Getsimanski vrt, gde je Isus uhvaćen posle Judine izdaje, koji u “Gorskom vijencu” pominje iguman Stefan, iznenadio sam se. Dok sam čitao o tome, zamišljao sam nešto poput Semiramidinih vrtova, veliko i monumentalno, a ta bašta je baš mala, sa osam starih, iskrivljenih maslina, i deluje gotovo nestvarno da je tako, baš kao i druga sveta mesta.
Obilazeći Jerusalim Petar je shvatio da su hrišćanske, pravoslavne i katoličke crkve, kao i džamije, tik jedne pored drugih i to ga je isprva nerviralo.
- Prvo sam pomislio da jedni drugima smetaju, a onda sam shvatio da su ta mesta svakako posebna kad su hramovi različitih religija jedan do drugoga. Posle paljenja svete vatre u Crkvi Hristovog Vaskrsenja, na grobu gospodnjem, išli smo ulicom Via Dolorosa, odnosno putem kojim je Isus padao noseći krst. Taj put vodi kroz trgovački centar i primetio sam da su svi prodavci, muslimani, izašli ispred svojih radnji i stajali mirno u znak poštovanja prema Hristu i vernicima. U tom trenutku nisam mogao da se ne zapitam da li taj gest zaista ništa ne znači, zar takvo ponašanje ne može da se prenese dalje? Da li ljudi zaista tokom vekova nisu mogli da nauče ništa o toleranciji od svojih najsvetijih, Isusa i Muhameda? I od koga su učili o netoleranciji? Tamo se otvara dosta filozofskih pitanja, jer vidite da istorija poprima dimenzije koje joj čovek sam dodaje dok ne dođe u Jerusalim i malo se sabere. Onda poništi tu svoju izmišljenu veličinu i svede se na jedno božje jagnje. Neminovno se postavlja pitanje našeg odnosa prema crkvi uopšte, a i crkve prema nama, vernicima. I s te daljine, a zapravo blizine, jer ste na izvoru vere, oslobodite se mnogih predrasuda i više vas ne pritiskaju nepotrebne stvari. Tokom hadžiluka doživite očišćenje u svakom smislu i preporučio bih to svakome ko je u prilici da otputuje. Ali, da to ne bude samo vid turizma, makar i verskog, pošto turizam jede sve, kao skakavci.
NEOSVEŠTANI OPANCI
Neizbežan deo rituala bilo je i krštenje u svetoj reci Jordan, koja je delovala, tvrdi Petar, kao veliki, nabujali potok.
- Zamišljao sam da je veća, baš kao i sve drugo. Iako sam kršten ispod manastira Ostrog, odlučio sam da se krstim ponovo. Dobio sam specijalnu belu haljinu, a rekli su mi da ukoliko sveštenik ne stigne da me zagnjuri u vodu, mogu to da uradim i sam. Srećom, ipak sam došao na red. A pored reke Jordan, još je uzbudljivija Jordanska pustinja, koja se nalazi u blizini pećina gde su pronađeni čuveni Kumranski rukopisi koji potvrđuju autentičnost Svetog pisma. U pustinju smo se zaputili autobusom sličnim onom iz filma “Ko to tamo peva”, a kad smo izašli, trebalo je da napravimo nekoliko kadrova za film. Vodiči su nam rekli da možemo da prođemo nekim pravcem, uz napomenu da je to nekad bilo minsko polje, ali da je sad sve očišćeno. U međuvremenu je počela da duva jeziva pustinjska oluja koja nas je brzo oterala odatle, a kasnije sam se pitao ko mi garantuje da tamo nije bilo još mina, na koje smo mogli da stanemo. Inače, pustinjska oluja je čudo, potrebno vam je bar nedelju dana da izvadite pesak iz svih mogućih i nemogućih otvora na telu.
Ovo versko putovanje, koje trajalo deset dana, asociralo ga je na hodočašća Svetog Save.
- On nije putovao dva, nego ko zna koliko dana pešice od jednog do drugog mesta, i to je istinski podvig. U našoj grupi bilo je dosta starijih žena iz Vojvodine koje su stalno pevale, baš su bile slatke. Kad god smo išli od mesta do mesta pevale su prigodne pesmice o Hristu i to je bilo mnogo lepo. Sećam se i nekog učitelja koji je nosio ogroman krst, urađen u jednom našem selu, koji je osveštao na Hristovom grobu. Tamo možete da osveštate stvari pa sam i ja poželeo da to uradim, da ostavim opanke i jaknu koju sam nosio kao iguman Stefan u filmu, ali posle sam rekao: “Šta sebi praviš spomenik, budi mrav i ćuti tu”.
Na povratku iz Svete zemlje Petar je obišao i Meteore, manastire smeštene na visokim i nepristupačnim stenama, u čijim su pećinama još u 11. veku nastale prve isposnice hrišćanskog monaštva na ovim prostorima.
- To je potpuno vanzemaljsko mesto. Međutim, turizam sve upropasti, turisti moraju kao muve da se unerede na svaku stopu ljudskog duha. Odatle sam otišao u Crnu Goru da završim film. To je jedini film o “Gorskom vijencu” koji je prikazan na televiziji. Verovatno i Njegoš s vremenom polako postaje demode, često nepotreban, a najčešće uznemirujući jer ne dozvoljava savestima nekih ljudi da se opuste i zaspu.
Zvezde.
