Petar Božović: Plačem u crkvi kad mi je teško

Autor:

28.10.2017 16:49

Foto:

Foto:



Slavni srpski glumac uvek se rastuži kad vidi nesrećnu decu, u teškim trenucima ide u crkvu da se isplače u polutami, kao dete je maštao da bude kapetan broda, a sa srećom se nije često sretao

Zbog čega gluma, a ne nešto drugo?

- Gluma je odabrala mene. Tu sam bio nemoćan.

Šta ste želeli da budete kao dete?

- Kapetan broda i da plovim morima, ali i ovo je velika plovidba, koja se ne završava, ni morem ni okeanom.

Uvek vas rastuži?

- Kad vidim kako dete plače na ulici ili ljude koji vade stvari iz kontejnera.

Petar Božović o supruzi: Bog mi je dao Snežanu i, na sreću, umeo sam to da prepoznam

A usreći?

- Sa srećom nisam baš bio u nekim kontaktima. Možda mi se i dešavala, ali ja toga nisam bio svestan. Ne težim sreći, a i ne znam njenu definiciju.

Čega se najviše plašite?

- Evropske unije. Gubljenja nacionalnog identiteta, jezika i pisma. Za sebe manje, više se plašim za decu i buduće generacije, jer uvek mogu da kažem da sam dosta preživeo i doživeo, ali ovo što vidim obećava tmurnu jesen i hladnu zimu.

O čemu maštate?

- Kako ću možda izaći jedanput pred Gospoda, a tu mi mašta često zastane pa upotrebljavam “Luču mikrokozmu” Njegoševu, jer je on tamo bio, pa ću to uzeti kao vodič. Dante je uzeo Vergilija, on je uzeo arhangela Gavrila, a ja ću, ako Bog da, a Njegoš bude zauzet, uzeti njegovu knjigu pod pazuh, pa kud me odnese.

Dela kog pisca su najviše uticala na vas?

- Anonimnog pevača srpskih narodnih junačkih pesama. Njih sam emotivno doživljavao još kao dete, pošto sam znao da čitam i pišem pre odlaska u školu, i sećam se da sam plakao za svakom pogibijom. Naročito za tri srpska serdara, Đoka, Ilija i Šćepana, u planini Ruzini. Pre desetak godina mnogo sam se obradovao kad sam pročitao da im je podignut spomenik. Tako je podignut spomenik i mojim suzama.

Umete li da čuvate tajnu?

- Umem. Neke stvari ne treba reći. Bolje ih je negde duboko zakopati jer su takve da mogu da oneraspolože onoga kome ćete ih saopštiti, a nekako se sami uprljate, pošto nisu baš slatke tajne.

Šta je u današnjem svetu precenjeno?

- Nekultura. Nije samo precenjena u smislu ocenjivanja vrednosti, nego je i finansirana, gaji se, razvija, u nju se ulaže kao u najsrećniju budućnost.

Šta skupljate?

- Utiske, gledam lica ljudi i mešam ih s onim što sam video u životu i snu i od toga gradim izmišljene kule i gradove u koje bih voleo da se jednog dana useli ceo svet.

Kako se borite protiv stresa?

- Nemam ga. Danas je postala moda da se od svačega ima stres. Čovek sretne bubašvabu ili iznenada padne sneg i eto stresa.

Kojom mišlju se tešite u teškim trenucima?

- Odem u crkvu i u polutami sednem i plačem. Jer su suze tvorevina božja koju je dao ljudima da izbrišu tugu i čemer iz svojih grudi i srca.

Sergej Trifunović: Kako sam plakao sa Petrom Božovićem

Verujete li u prijateljstva do kraja života?

- Nisam ga još doživeo.

Jeste li nostalgični?

- Da. Ponekad me uhvati nostalgija kad pogledam u stare telefonske imenike i setim se ljudi kojih više nema. Ali se brzo toga lišavam, nekako se stresem, zato što čovek više ne zna kome da pripada. Čovek je danas obezglavljen pa ima kretanje polenovog praha, koje se u nauci zove Braunovo kretanje, a u narodu “muva bez glave”.

Šljivovica ili dunjevača?

- Šljivovica, naravno, dunjevaču sam već dobio.

Gde biste se teleportovali ovoga trenutka?

- Za to je dovoljna misao, ona je brža od svega. S njom mogu da odem gde hoću. I ne bih ta odredišta izgovarao naglas da ne dođe ona horda ljudi koju nežno nazivaju turistička grupa. Ima li išta gore od turista? To je bezoblična masa ljudi koja gleda nešto iz straha, ne zna ni gde je. Jednom davno sedeo sam u pariskom Notr Damu u tišini kad se otvoriše vrata, grunu svetlost i upade horda Amerikanaca. I jedna žena reče: “This is very practical”. Iako je to bilo pre šezdeset godina, ta rečenica mi je ostala u mislima. A na Bitefu je jedne godine došao “Living Theatre”, pocepan i prljav, protestujući protiv civilizacije i svega. Na kraju su izneli transparente, a najviše mi se dopao onaj na kome je pisalo “Ajde da plašimo turiste”.

Maja Gašić

Autor