Omiljeni prestonički ugostitelj, čovek koji je u svom restoranu ‘Iguana’ uspeo da reafirmiše lepe manire i poštovanje, preminuo je nedavno u Melburnu, ostavivši iza sebe bezbroj lepih uspomena i sina Stefana odlučnog u nameri da nastavi očevim putem
Ovo je priča o nama, o nama kakvi smo bili, kakvi želimo da budemo i kakvi ćemo jednog dana opet biti. Ovo je priča o stilu, o gastronomiji, o čoveku po imenu Goran Jević, u hedonističkom svetu poznatijem kao Goran Iguana, koji se vratio s porodicom iz Australije 2004. godine i zauvek nam razmazio nepca otvorivši jedan mali restoran na Vračaru, na uglu ulica Božidara Adžije i Požarevačke.
Betonski pod, betonski šank, dva konobara koja se ne snalaze, Goran sa nekim australijskim osmehom, kao da je sišao sa modne piste, čudni kockasti beli tanjiri, čaše za vino bez drške, salata u koju idu jagode, desert sa maslinovim uljem, stolice koje je dizajnirao Filip Stark, za koje su pojedini tvrdili da ih žuljaju. A bilo je i prigovora da voće ne može u salatu.
Goran se nije baš mnogo obazirao na to, više se trudio da slomi naše predrasude. Njegova deviza je bila edukovati gosta ali i slušati ga u isto vreme, a ne soliti mu pamet. Eventualno posoliti mu jelo, ako baš zahteva.
Borio se Goran sa srpskim predrasudama tako što je iz Australije dovlačio razne namirnice koje nisu postojale u ovdašnjim restoranima, od kokosovog mleka, karija, kurkume, kumkvata, šafrana, rukole do čeri paradajza, čije seme je odmah odneo prodavcu na Kalenić pijaci i savetovao ga da to zasadi. Gosti “Iguane”, diplomate, donosili su određene začine i proizvode čak iz Čada i Mongolije.
REVOLUCIJA
Bila je to zaista gastro revolucija u Beogradu. Koja i sada živi i širi se po svim mestima, jer Goranovo umeće nije bilo samo da napravi jelo i posluži ga, njegova veština bila je da obučava ljude za ovaj posao, da ih ohrabri da krenu sami i da im se nađe na usluzi.
- Postoji jedna grupa na vajberu u kojoj je više od 40 bivših radnika “Iguane”, tu razmenjujemo savete, preporučujemo jedni druge za posao, pomažemo se. Tome nas je naučio Goran - otkriva Miloš Đogić, koji je od prvog do poslednjeg dana radio sa Goranom.
Kada je došao na razgovor za posao u “Iguanu”, bio je di-džej, stigao je sa slušalicama u ušima i Goran ga je sačekao, naravno sa osmehom. Sve vreme su pričali o muzici. Miloš je rekao da voli “Clash”, Goran da su njegov favorit “Talking Heads”. Tako su nekih pola sata razmenjivali mišljenja o stanju na svetskoj muzičkoj sceni i Goran mu je saopštio:
- Dobio si posao, vidimo se naredne nedelje.
Miloš je bio zatečen:
- A hoćemo li da pričamo o kuvanju?
- Hoćemo, kada počneš da radiš - odvratio je Goran.
Tako je i bilo. Na pitanje šta je naučio od Gorana, Miloš kao iz topa odgovara:
- Sve! Svako njegovo jelo je bilo bestseler. Dao mi je zanat u ruke i mogućnost da raspolažem svojom karijerom i izdržavam porodicu. Taj šarm je nedostižan. Sedimo tako pre podne, opet pričamo o muzici, mislimo nema posla tog dana i odjednom se setimo da smo zaboravili da po podne imamo ketering za 400 ljudi. Ali, kod njega nije bilo histerije. Krenemo istog sekunda i napravimo perfektnu klopu. Bio je fantastičan motivator. Bio je Goran.
Goran i njegova supruga Snežana upoznali su se u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji. Njoj je bilo 17, njemu dve godine više. Proveli su zajedno 35 godina. Imaju sina Stefana.
- Voleo je Kinoteku, basket, bio je nekako buntovnik, nije često dolazio na časove. Bio je baš frajer. Pamtim da je jednom ispala neka frka u školskom hodniku, četvorica momaka krenula su na njega da ga tuku - priseća se Snežana. - Mi devojke smo stajale oko njih u želji da ih razdovojimo. Goran je skinuo kaput i rekao mi: “Molim te pridrži mi”. Stvarno ne preterujem, pretukao je dvojicu, druga dvojica su pobegla. Bilo je krvavih noseva. Uzeo je kaput i produžio napolje. Posle nekog vremena, kada smo prvi put izašli, ispričao mi je da je u tom trenutku pomislio kako bi bilo lepo da uvek ima nekoga ko će mu držati kaput. Venčali smo se kada je Stefanu bilo tri i po godine.
Snežana je po profesiji saobraćajni tehničar i prvo zaposlenje dobila je u državnoj službi, a Goran nije radio ništa do svoje 26. godine.
- Bio je slobodan, svoj, Strelac u horoskopu. Savršeno je govorio engleski pa ga je njegov ujak, čuveni kaskader Bata Kameni, angažovao da radi kao prevodilac na raznim koprodukcijama koje su ovde snimane. Tako je upoznao Sofiju Loren i Karla Pontija, Pirsa Brosnana. I prevodio je filmove za razne video-klubove.
GOZBA ZA SEDAM MINUTA
A onda ih je put odveo u Australiju. Goran je nekoliko puta odlazio kod svoje tetke koja je živela u Melburnu. Bio je konobar u “La Marini”, možda jednom od najluksuznijih tamošnjih ribljih restorana, posle u “Kafe kučini”. Potom se vratio po Snežanu i 1989. preselili su se na drugi kontinent. Tih 15 australijskih godina njoj sada izgledaju kao život sa razglednice. Uz Gorana je počela da radi po restoranima. Bili su veoma vredni, a i malo su “krali” zanat. Tako su otvorili svoj prvi restoran “Verve” u centru Melburna, deo tog prostora je bio butik, a u drugom delu se služila lagana hrana. Radili su do šest posle podne. Tu je znalo da se pleše uz kolače i modu.
- Sećam se, dok je Stefan bio mali, vraćamo se umorni s posla, ne stižemo da odemo u nabavku, i Goran nam iz polupraznog frižidera napravi gozbu, i to za sedam minuta.
Goran je oko sebe širio dobre vibracije, koje su privačile i specifične ljude.
- Bili smo komšije sa Kirilom Džajkovskim koji je nekada svirao u grupi “Leb i sol”, a njegov prijatelj je bio Vlada Divljan, koji je posle razvoda iz Sidneja došao u Melburn. Pošto je kod Kirila bilo mnogo muzičkih instrumenata, stan mu je bio zatrpan, pitao je možemo li mi da ugostimo Divljana. Stefan je bio tek rođen, Vlada je živeo kod nas tri meseca i nekako smo se stopili kao prava porodica. Tu je bilo i klope, i muzike, i smeha. Vlada je bio pravi boem, koji je uz čašu crvenog vina zabavljao celu ekipu. Njegova smrt je Goranu bila baš bolna, kao neki okidač.
Goran je odlučio da se porodica vrati u Srbiju 2004. godine. Snežana je bila protiv, ali je popustila. Tako je počela gastro legenda u onoj maloj kući na uglu Božidara Adžije i Požarevačke sa početka ove priče. Tu “Iguanu” Goran je zvao “moja prva beba”. Međutim, u ugovoru je stajala i jedna klauzula - da postoji mogućnost rušenja kućice, što se i desilo posle tri i po godine. A onda je Goran krenuo da radi u nekim restoranima po beogradskim ćoškovima, da bi na kraju napravio “Iguanu” u Beton hali, u kojoj je bio svaki ozbiljniji turista koji je kročio u ovaj grad. I gde je bilo zaposleno 68 ljudi. Pored je otvorio i “Comunale”, mesto gde se jela najslađa pasta sa pogledom na Savu. Bio je posvećenik, non-stop je piskarao neke recepte, čak i na odmoru dok čita knjigu. To mu je bila pasija. I bio je ponosan na ljude s kojima je radio i na svoje goste. Na tu šaku preostale gospode.
Osim gostiju i osoblja, Snežana i Goran odnegovali su i jednog mladića za primer. Stefan ima 24 godine i odskoro je zaposlen u hotelu “Kempinski Palace Portorož”. Pre toga je radio u Melburnu, Abu Dabiju, Bangkoku, Ženevi. Nasledio je očeve gene. Rane su još sveže.
- Totalno drugačije gledam na život otkako je Goran otišao. Tata i ja smo bili najbolji prijatelji. Posle prvog dana u školi, što je veliki stres, te 1999. godine u Melburnu, vodio me je peške na nastavu i celim putem me ohrabrivao kako će sve biti u redu i govorio mi šta ćemo raditi kasnije tog dana. Baš zbog tog ohrabrivanja taj dan je možda bio jedan od najlepših u mom detinjstvu. Odveo me je u restoran gde je tada radio, “Primo Piatto”, sedeo sam pored kuhinje, jeo njoke, slušao kuvare kako urlaju i izbacuju tanjir za tanjirom i gledao tatu kako jurca po sali. Kad prevrtim film, sada bih sve dao da se vratim u taj trenutak.
PRIČA SE NASTAVLJA
Poslednjih osam meseci sa ocem bili su diplomski ispit za mladog Stefana.
- Usledilo je najdužih, najnapornijih, a i ubedljivo najlepših osam meseci mog života. Šetali smo po 10 kilometara pored plaže, pričali, smejali se, jeli, vozili se kolima uz okean satima. Išli smo na hemoterapije, na lekarske preglede, čekali rezultate skenova. Razgovarali smo o životu, o budućnosti, o deci, o porodici, o uspomenama, o željama, o restoranima. Prvi put smo obojica, a naročito on, usporili, uživali u lepotama nekadašnjeg doma Australije, zaista se odmarali. Da se razumemo, hemoterapije, doktori, bolnice, MRI i CT skenovi daleko su od lepog, međutim, uspeli smo da nađemo lepotu u svemu tome i da uživamo. A ja sam uspeo da vidim u svom ocu još većeg heroja nego ranije, većeg borca, još jačeg čoveka koji je išao na hemoterapije kao da ide na kafu sa mamom, sa ogromnim osmehom na licu, obučen kao sa piste i sa tonom samopouzdanja.
U Stefanovoj glavi još odzvanja svako veče koje je proveo radeći sa ekipom u “Iguani”.
- Gužva, zezanje, miris reke, džez i smejanje koje je trajalo celu noć. Obojica smo ostali privrženi kuhinji Vijetnama i njihovoj laganoj i svežoj hrani. Tata nije bio izbirljiv van svojih restorana, i to je uspeo savršeno da prenese na mene. Parola je bila: “Poješću sve što je na tanjiru i hranu bacati neću”.
Bez Gorana Iguane, koji nas je napustio krajem aprila, Beograd nije isti. Nedostaje sve vezano za ovog čoveka: njegov topli osmeh, smisao za humor, kreativnost u uređenju ambijenta i jelovnika, posvećenost gostima, osoblju i ugostiteljstvu.
Ipak, ova priča ima nastavak kroz njegov genotip. Najlepše od svega biće, kako stvari stoje, otvaranje nove “Iguane”. Stefan još ne može da govori o tome. Ali verujemo mu na reč.
Zvezde.
