Novi početak Katarine Žutić: Na fakultet nisam otišla po diplomu, već po znanje
28.09.2019 18:21
Foto:
Glumica Katarina-Kaja Žutić oseća veliku tremu uoči izvođenja predstave ‘Noževi u kokoškama’ s kojom će 30. septembra na maloj sceni Ateljea 212 diplomirati pozorišnu i radio režiju
Mada je kao studentkinja glume sama režirala svoju diplomsku predstavu “Preferans” i živela u kući sa rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem, suprugom njene mame Svetlane-Cece Bojković, Katarina Žutić (47) tokom života nikada nije razmišljala o tome da se bavi režijom. A onda je pre dve godine odlučila da upiše master studije iz pozorišne i radio režije na Fakultetu dramskih umetnosti. Ovih dana sprema završni rad kojim bi trebalo da diplomira, a koji će 30. septembra biti izveden na maloj sceni Ateljea 212. Reč je o tekstu “Noževi u kokoškama” škotskog pisca Dejvida Harovera.
Kad i kako ste odlučili da upišete režiju?
- Najjednostavnije rečeno, u trenutku kad sam imala višak vremena. Trenutno sam u godinama kad ne pripadam mlađim generacijama, jer definitivno više nisam mlada, a opet, ljudi me ne doživljavaju kao stariju osobu, tako da sam se našla u raskoraku između ponuđenih uloga. Po trenutnoj snazi i glumačkom potencijalu koji posedujem, mogla bih da igram mnogo kaloričnije role od onih koje mi se nude.
Uloge koje vam se nude nisu dovoljno izazovne?
- Kao mlada dobijala sam mnogo zahtevnije likove. Fali mi izazova i tako sam i došla na ideju da upišem režiju, da se oprobam u toj oblasti i iz nekog drugog ugla sagledam svoj dosadašnji posao. Daleko od toga da mislim da sam savršena glumica, ali manjka poligona na kojima bih još mogla da se izrazim.
Čini li vam se da je takva situacija sa ženskim ulogama svuda u svetu, ne samo kod nas?
- To je vrlo jednostavno: ima više napisanih muških likova. Ženski likovi su tek sada počeli da se pišu, ali i dalje su najzanimljivije mlade žene. I zato verujem da u budućnosti neću dobijati uloge zanimljivih žena, a režija je nešto što ću moći još dugo da radim.
Planirate li da joj se u potpunosti posvetite?
- Ne, igraću onako kako muzika svira, odnosno ponašaću se u skladu sa ponudom na tržištu.
Hoćete li glumiti u komadima koje režirate?
- To bi bilo neozbiljno. Kao reditelj treba da vodite računa o mnogo stvari, nije moguće još i da igrate u komadu koji režirate. Nemamo mi uslove za to kao u inostranstvu, gde Kenet Brana može da režira dok neko drugi umesto njega igra u ulozi koju je namenio sebi, pa da on onda na kraju, kad završi sa režiranjem, samo uskoči umesto te osobe. Kod nas ima toliko dobrih i kvalitetnih glumaca, ozbiljnih glumačkih veličina, da nema potrebe za tim.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani..
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Zašto ste odabrali pozorišnu, a ne filmsku režiju?
- Ja sam dete pozorišta, ali i filmska režija mi je zanimljiva. Ipak, mislim da nisam toliko mlada da bih mogla njome da se bavim jer ona, između ostalog, podrazumeva jurnjavu za sponzorima i parama. Ja to ne umem da radim.
Kakvi komadi vas zanimaju?
- Savremeni, a volim i domaće mlade pisce. Imaju mnogo toga da ponude jer se kod nas tokom istorije toliko toga izdešavalo da im sigurno ne manjka inspiracije za pisanje. Privlače me komadi koji kritikuju društvo i sistem. Po mom mišljenju umetnost mora biti pobuna, mora skretati pažnju na neke društvene nepravde.
Da li vam je bilo neobično da prisustvujete predavanjima posle toliko godina?
- To me je podmladilo. Nije mi bilo teško, naprotiv, bilo je vrlo zanimljivo.
Kako su se predavanja uklopila u vaše svakodnevne obaveze?
- Kao što rekoh, nisam bila preterano zauzeta. Ipak, morala sam u međuvremenu da odbijem jednu ponuđenu ulogu. Prosto, imale su i studije neku svoju cenu, ali sam, kad sam već krenula tim putem, želela da ih završim. Biće i novih uloga, nadam se i novih režija.
Jeste li imali problem sa nekim predmetom?
- Čudno je to. Kad sam bila studentkinja u vreme kad se studira, mrzelo me je da učim baš sve, pa sam se malo i provlačila. Sad nije bilo tako jer na fakultet nisam otišla po diplomu, već po znanje. Nadam se da ću studije režije završiti uspešno, da će me pustiti da prođem, makar i sa šesticom.
Vaš završni master rad iz pozorišne režije jeste komad “Noževi u kokoškama” Dejvida Harovera. Zašto ste se odlučili baš za njega?
- Dao mi ga je mentor, profesor Egon Savin, kao jedan od potencijalnih komada na kojima mogu da radim. Dugo sam se mučila da nađem pravi tekst, onaj na kome mogu da učim i u koji ću dovoljno da se zaljubim da bih ga režirala. “Noževi u kokoškama” su jedna kvazi srednjovekovna priča koja se dešava u ruralnoj sredini i bavi se emancipacijom, napretkom društva, osvešćivanjem žena. Glavna junakinja, mlada žena koju igra Jelena Petrović, talentovana je, inteligentna i snažna i ima sve predispozicije da vodi ispunjen život, samo što nema koncept u glavi da je takav život moguć bez muškarca. Da je uopšte moguće ne tretirati ženu kao muževljevu mašinu za rad, kao stoku. Zato se komad i zove “Noževi u kokoškama”. Kokoška je ptica koja ima krila i sve predispozicije da leti, samo nema koncept letenja u glavi.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Smatrate li sebe feministkinjom?
- U onom smislu da živim život koji ne dozvoljava da cela moja suština, sve čemu ja stremim bude oslonjeno i uslovljeno muškarcem. Feminizam se često pogrešno shvata. To nije pokret protiv muškaraca, već pokret za jednakost polova.
Kako je izgledalo raditi na nekom komadu kao rediteljka, a ne kao glumica?
- Dosad smo imali tridesetak proba. Za nekog ko je prvi put sa druge strane pozorišne rampe to je malo. Ali, ponosna sam na sebe zato što sam brzo uspela sve da napravim. Sad je naš komad jedna konstrukcija, sve je tu, samo mu treba dati poleta i udahnuti mu život. Da li će nam to poći za rukom, ne znam, ali nadam se da će predstava biti dobra, baš onakva kakvu bih volela da gledam.
Imate li tremu?
- Veliku. I stalno se pitam hoću li u tome uspeti, posedujem li uopšte dar za to.
Šta vam je bilo najteže kao rediteljki?
- Da sagledam likove unutar komada iz tog drugog, rediteljskog ugla. Kao glumac, sem ako nije u pitanju neki ekstremni negativac, vi imate potrebu da branite svoj lik. I ja sam sad stalno sve te likove pokušavala da odbranim, kao da ću ih ja igrati. Bilo mi je teško da se otrgnem od toga.
Jeste li bili stroga rediteljka?
- Trudila sam se da budem pedagog kakav bi na mom mestu možda bili moji baka i deda. Moj deda, defektolog, bio je osnivač prve škole slepih u Zemunu, a baka je radila u toj istoj školi kao profesor matematike. Tada su se valjda i smuvali. Kao mala živela sam s njima i sa mamom i tatom i oni su me upoznali s prvim pedagoškim merama. Takođe, pokušavala sam da budem reditelj-pedagog kakvog bih ja kao glumica volela da imam. Da budem blaga i puna razumevanja, a da opet čvrsto držim uzde u svojim rukama. Kao glumica volim da dobijam sugestije od reditelja, ali apriori ne prihvatam čvrst i rigidan autoritet, pa takav nisam ni bila.
Da li ste u međuvremenu uspevali da se bavite i glumom?
- Da. Uskoro treba da počnem sa snimanjem filma “Očevi slobode” Darka Bajića, koji se bavi životom Svetozara Miletića. Ja igram njegovu kćerku. Uskoro ću, 4. oktobra, imati premijeru predstave “Selestina” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u kojoj više sviram nego što glumim. A završila sam i rad na jednoj seriji.
O čemu je reč?
- To je serija koja još uvek nema ime, a u kojoj glumim sa Andrijom Miloševićem, koji igra Andriju Miloševića. Ja sam glavni lik u jednoj epizodi i tumačim trudnicu.
Da li je uloga trudnice bila izazovna?
- Bila je vrlo zanimljiva i lepa. Reč je o ženi koja je treći put u drugom stanju, a uloga je baš onakva kakva se i očekuje od mene. Šaljiva i duhovita, pomalo tužna i potresna. Ipak, blesav je tekst i sviđa mi se.
Najnovije.
