Nebojša Dugalić: Sviraj to ponovo, sine


NESVAKIDAŠNJA SLIČNOST

Između oca i sina postoje mnoge sličnosti.

– Fizički veoma ličimo, posebno kada se uporede moje fotografije iz vremena kada sam bio njegovih godina. Skoro smo identični. Obojica imamo jaku, opsesivnu crtu kada je reč o radu na onome što volimo. Okolina to ne podnosi uvek lako. Obojica smo impulsivni, što takođe nije osobina koja uvek donosi mir. Kada je čovek posvećen, neosetljiv je na okolinu, obuzet je time što radi i isključen iz okruženja. Učim ga kako da balansira posvećenost i obuzetost stvaranjem sa odnosom prema svetu oko sebe. Impulsivnost je važan deo talenta i ne treba je sputavati, ali mora se držati pod kontrolom kada je u pitanju spoljni svet.

Za jednog petnaestogodišnjeg dečaka Bogdan pokazuje izuzetnu posvećenost instrumentu.

– Po programu bi trebalo da dva puta nedeljno ima časove u muzičkoj školi, ali on sa svojim profesorom Markom Đorđevićem radi skoro svakog dana. Kod kuće zna da usred noći ustane iz kreveta i sedne za svoj električni klavir. Za instrument su priključene slušalice, ali se tapkanje po dirkama dovoljno glasno čuje da me probudi. Jednom me je probudio u dva ujutro. Pitao sam ga šta radi, a on mi je objasnio da je čuo kako je pijanista Grigorij Sokolov postigao određenu boju tona unutar jedne fraze i da ne može da spava dok ne otkrije kako mu je to pošlo za rukom. Spoznao je da je tajna u pedaliziranju i tek onda otišao u krevet. Razumem ga. I ja sam takav kada me nešto obuzme.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani…

PAGE    1   /   2   /   3   /   4
Autor: Gloria magazin/Mirjana Tasovac
Foto: Jakov Simović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi