Nataša Ninković: Nema mesta za kajanje


Istaknuta dramska umetnica i posle dve i po decenije bavljenja glumom oseća nalet adrenalina kad dobije dobru ulogu i žali što u njenoj profesiji nema više poštovanja

Nataša Ninković (46) i posle dve i po decenije bavljenja glumom živi za dobru ulogu. Kad takvu dobije, oseti nalet adrenalina koji učini, kako kaže, da se oseti kao slepa i gluva za druge stvari. A baš takve emocije, kao i pozitivnu tremu, imala je na prvom danu snimanja serije “Ubice mog oca”, u kojoj tumači Nataliju, ženu osumnjičenu da je ubila rođenu kćerku. O toj junakinji sa dijagnozom bipolarnog poremećaja, razlozima zašto neke ponude odbija, činjenici da se ne kaje ni zbog jedne odluke u privatnom i poslovnom životu kao i načinu na koji se nosi sa smrću dragih kolega Nataša govori za Gloriju.

Jeste li spremni za novu pozorišnu sezonu i da li, posle toliko godina karijere, jedva čekate da izađete na scenu?

– Pa i nisam, ako to znači oktobar je, “nešto bi trebalo da radim”. To “nešto” mi nije dovoljan motiv. Ukoliko se desi neko prepoznavanje sa ulogom, tekstom, rediteljem i ekipom, tad sam spremna, svejedno da li je jul ili oktobar. Imam stare predstave kojima se radujem, kako naslovima, tako i nekim ljudima s kojima igram.

Za vas je poznato da svakoj ulozi prilazite kao da vam je prva. Ipak, umorite li se nekad i pomislite li kako bi bilo bolje da ste otišli na studije medicine?

– Čovek se više umori od koncentracije da ne učestvuje i truda da izbegne sve negativne uticaje u dosta kontaminiranom okruženju, prepunom banalnih, jeftinih i besmislenih sadržaja. Za dobre stvari je skoro uvek spreman, gde i umor može biti konstruktivan. Svaki čovek koji ima šta da kaže i ponudi je željan, vapi za pravom prilikom. Tad ne osećate umor, taj adrenalin učini da budete pomalo slepi i gluvi za sve ostalo. Toga je sve manje, a i s godinama postajete svesniji sopstvenih ulaganja i cene, pa ste oprezniji prema mestu i trenutku gde hoćete da “skočite”.

Zašto ste uopšte hteli da budete lekar?

– Verovatno zato što je uniforma značila poštovanje. Eto dokaza koliko je čovek kontradiktoran, jer otišla sam u profesiju u kojoj ga nema. Naprotiv. Potrebne su godine, trud i znoj da biste ga dobili. A i to je diskutabilno danas, pošto poštovanje u našem poslu imaju pojedinci. U glumi je definitivno primetno veliko odsustvo respekta.

Koja vam je prva asocijacija na detinjstvo?

– Trebinje, sunce. Bili smo bezbrižni, ali i željni raznih stvari. Za sve si se morao pomučiti, za dobar crtani, dobru ploču, knjigu, film, informaciju uopšte. Stalno si čekao na ostvarenje svojih želja. Dosada je dobra u tom uzrastu, nauči te da ceniš sadržaj, dar. Za razliku od danas kada je sve dostupno. Današnja deca imaji drugi problem, kako da u moru informacija, diskutabilne ogromne ponude, znaju šta je njihova “šolja čaja”. Nema granice, a ona je neophodna. Pogotovo u vreme odrastanja. Da ne govorimo o ukusu, to jest neukusu tog konglomerata svega i svačega. Ta lakoća dobijanja vrlo brzo te zadovolji i dovodi do jezive površnosti. Mada, više ni sama nisam sigurna treba li im bilo kakva dubina. I ja sam zbunjena, a ne oni. Jer, rezultati i krajnji dometi nekih ljudi svakodnevno im govore da im nije potrebna. Okruženi smo porukama “biti snalažljiv”, ma šta to značilo. Postignuti cilj opravdava svako sredstvo i, ako treba, briše prošlost.

Šta biste obavezno posavetovali sebi mlađoj dvadeset godina, koje greške ne biste ponovili?

– Ne bavim se tim stvarima, šta je bilo – bilo je.

Iza vas je na desetine sjajnih uloga, a gde ćemo vas sve gledati u narednom periodu, odnosno, u kojim sve televizijskim ostvarenjima?

– Snimila sam treću sezonu “Ubica mog oca”, a sa nestrpljenjem očekujem i film “Ajvar” u režiji Ane Marije Rosi. Što se tiče pozorišta, imam u planu privatnu produkciju i neke predstave.

Uloga Natalije u “Ubicama mog oca” veoma je upečatljiva. Trebalo vam je, kako ste jednom rekli, smelosti da je odigrate, a pošto ona boluje od bipolarnog poremećaja, da biste je perfektno dočarali išli ste i kod psihijatra. Kako biste opisali to iskustvo?

– Lik Natalije predstavlja iskorak u nešto što nisam do sada radila. Dobro sam se pripremila, iščitala sam sve što me je zanimalo a potom napravila svoju verziju.

Jeste li imali tremu?

– Pred prvi dan snimanja jesam, jer nisam znala hoće li to što sam smislila funkcionisati, a danas mi je prijatno u njenoj koži. Znam kako će reagovati, šta želi, šta joj je slabo mesto, i zbog toga mogu da budem opuštena. Jedina zamerka mi je što nema dovoljno prostora, odnosno onoliko koliko bih želela, pa svaki sekund moram da iskoristim. Ali, verovatno to svako misli za svoj lik.

Pretpostavljam da se ipak niste najviše namučili spremajući baš tu ulogu, jer ste u Narodnom pozorištu često igrali veoma jake žene kompleksnih karaktera. Negde sam pročitala da ste neke uloge pripremali i u automobilu. Ima li neka anegdota iz te faze rada na liku koju biste podelili sa našim čitaocima?

– Natalija nije bila najteža. Svakoj ulozi u pozorištu, u smislu pripreme i “porođaja” lika, pristupam isto. Nekad i naizgled najobičnije stvari i jednostavan krajnji izraz zahtevaju najviše muke. Ovakvi atraktivni likovi sa jarkim bojama, ako im uhvatite tačan nerv, idu mnogo lakše. Tako jake dijagnoze su plodonosne jer vam otvaraju čitava polja slobode, čak su i zahvalne.

A kako komentarišete da je i u 21. veku kod nas pomalo škakljivo priznati da smo u nekim teškim životnim situacijama potražili stručnu pomoć?

– Zaista mi je glupo da o tome uopšte pričamo. Koliko smo primitivni jasno mi je bilo kad je osvanuo naslov u novinama “Nataša priznala da je tražila pomoć psihijatra”. To je kao da ste stavili naslov hirurgu pred operaciju da je uzeo istoriju bolesti pacijenta i razgovarao sa stručnim kolegijumom šta je i kako najbolje da se uradi pre ulaska u salu, pošto je pacijent dosta složen slučaj, a on bi želeo da operacija bude uspešna. Ne vidim razliku i da nije u pitanju uloga, već ja lično. Šta je u tome vredno naslova i velikih slova?

Nedavno ste snimili i film “Ajvar”. Kad bi trebalo da bude premijera i kakve uspomene nosite sa seta?

– “Ajvar” je još u montaži i ne znam kada će videti svetlost dana. Nadam se ubrzo, i ja sam nestrpljiva. Za mene je to predugo čekanje u odnosu na kraj snimanja. Sergej Trifunović i ja igramo par koji je u deset godina u braku, pred krajem. Žena koju tumačim zna da je kraj, ali nije spremna za njega, odlaže bol rastanka.

Kakav je osećaj kad ste u prilici da odbijete ulogu? I jeste li se nekad pokajali zbog toga?

– Nema mesta za kajanje. Različiti su razlozi kada kažete ne. Nekad je to “mislim da ne mogu”, “nije za mene”, drugi put – “ne, neću!” Ponekad je “ne” i “ne pristajem na te uslove”. A opet, to “ne” u drugim okolnostima, ako si pritisnut nekom krizom, možda bi bilo i “da”. Ipak, sigurna sam da uloga uvek ode u ruke u koje bi trebalo. Obično se tako ispostavi.

Gluma je pre svega lep poziv, ali nosi određenu dozu stresa. Svedoci smo da su nas mnoge vaše kolege prerano napustile. Jedan od njih je i vama veoma drag Nebojša Glogovac. Po čemu ćete ga pamtiti?

– Naš posao je izuzetno stresan, mnogo nas troši, u svakom smislu rabi, zato su važne pauze i privatan život. Kad ovo pričam, mislim na prave glumce, ne na šetače različitih kostima – a isto nas zovu. U poslednje dve godine izgubili smo mnogo divnih umetnika i ljudi. Poražavajuće je to što posle njih, bez obzira na veličinu njihovog dela koje će ostati zabeleženo zauvek, njihovi naslednici bez pomoći prijatelja ne bi mogli da opstanu. To je trenutak kad ozbiljno staviš prst na čelo i zapitaš se: “O čemu je ovde reč? Kako to dozvoljavamo?”

Razmišljate li vi o povlačenju iz profesije?

– Ne mislim na potpuno povlačenje, već na pauze u smislu da ne prihvatam nove angažmane.

Vaši prijatelji kažu da ste veoma ranjivi, a vi se uvek pozivate na hercegovačke gene, upornost, tvrdoglavost, samokritičnost. Ipak, koja je vaša primarna karakteristika?

– Srčanost.

Autor: Gloria magazin/Zorica Zarić
Foto: Andreja Damnjanović, Privatni album
Podelite sa prijateljima:
Tagovi