Miloš Timotijević: Od skromnog dečaka do pripitomljenog zavodnika
09.12.2017 20:00
Foto:
Glumac koga su posle uloge u filmu ‘Vlažnost’ proglasili novim seks-simbolom srpske kinematografije i koji je tu titulu opravdao u seriji ‘Senke nad Balkanom’ već jedanaest godina živi sa grafičkom dizajnerkom Dunjom
Jedan od onih frajera kojeg bi žene volele i da tumači đavola lično, glumac Miloš Timotijević (42) poslednjih nedelja drži nas prikovane uz televizore zbog fantastične role u vrlo gledanoj seriji “Senke nad Balkanom”. A kad se reflektori ugase, novi seks-simbol srpske kinematografije, kako su ga okarakterisali posle filma “Vlažnost”, suprug je umetnice Dunje Galić. On je i sin našeg istaknutog fotografa Dragana Timotijevića Belmonda, ali uprkos ogromnoj popularnosti ostao je veoma skroman i najradije bi pričao o danima kad je bio bezbrižno dete.
Vaš otac je čuveni fotograf Dragan Timotijević Belmondo, a čime se mama bavila ?
- Ona je radila kao saobraćajni tehničar u firmi “Sedmi jul”.
- Ćale me je pitao šta bih voleo da budem kad sam imao sedam godina i ja sam rekao šuster. Zanimalo ga je zašto, pa sam mu objasnio da samo sediš i čukaš a lova kaplje i ostavio sam ga bez teksta. Zapravo, stalno smo išli kod gospođe koja je imala obućarsku radnju ispod Hilandarske ulice, što nam je bilo najbliže jer je ćale radio u “Politici”. Ne znam zašto, tek, meni su mirisi lepka i tutkala bili zanimljivi. Krajem osnovne škole želeo sam da budem vajar, eventualno slikar, pošto moj ćale ima dosta prijatelja slikara.
Ispred objektiva vašeg oca pozirale su zvezde kao što su Kirk Daglas, Čarls Bronson i Brižit Bardo. Kako je dobio nadimak Belmondo?
- On je fotografijom počeo da se bavi u Francuskoj, tamo je čak radio na nekoliko filmova. A nadimak je dobio zbog velike sličnosti sa Žan-Polom Belmondom. U Francuskoj je bio devet godina, a kad se vratio, postao je filmski fotograf, između ostalog, radio je na filmu “Mlad, zdrav kao ruža”. Učestvovao je i jednoj od epizoda “Majstorske radionice”.
Zato je i mogao dobro da proceni vaše glumačko umeće?
- Tako je. Prvi put sam pokušao da upišem akademiju 1992, posle treće godine srednje škole, i ušao sam u uži izbor, ali nisam primljen. Ispostavilo se da je dobro što sam prvo završio školu pa upisao glumu, na koju sam primljen godinu kasnije.
A tu vas je sačekao strogi profesor Milenko Maričić?
- Da, na moju veliku sreću. Jeste bio strog, ali u našem poslu, bez obzira na to što se mi bavimo umetnošću, moramo imati disciplinu. Ne možemo samo biti ludi i boemi, ipak moramo steći radnu naviku, i to sam veoma dobro naučio od mog dragog profesora. Nažalost, predavao mi je samo dve godine, posle toga se penzionisao. Imao je samo 67 godina kada su ga oterali u penziju.
Ko je bio s vama u klasi?
- Nebojša Ilić, Ivan Tomić, Danijel Sič, Nikola Bulatović, Vlada Mihailović, a od dama Paulina Manov, Nataša Marković, Danijela Vranješ, Dijana Marojević i još nekoliko koleginica koje se, manje-više, nisu ni bavile glumom.
Studirali ste u ona “srećna vremena” hiperinflacije. Jeste li već tada počeli da se zanimate za politiku i društvene sisteme ili je to došlo kasnije?
- Mi smo bili zaštićeni jer smo prve dve godine po ceo dan bili na akademiji i bavili se umetnošću. Ali, osetili smo krizu, nismo imali za kafu i za cigarete. Učestvovao sam u studentskim protestima, ali nikad se nisam gurao u prvi plan, to mi nije bilo zanimljivo. Na proteste sam pošao zajedno sa Čedom Jovanovićem, koji je bio moj klasić sa dramaturgije.
Ostvarili ste mnoge zapažene uloge, od one u seriji “Srećni ljudi”, preko filma “Vlažnost” koji vam je doneo status novog seks-simbola, do najnovije u “Senkama nad Balkanom”. Jeste li se nekad pokajali zbog izbora profesije?
- Imao sam sreće pa sam na početku karijere sarađivao sa poznatim i velikim glumcima i od njih sam dosta naučio. Ovaj posao se sastoji od fantastičnih momenata i razočaranja, pa se nekako navikneš. Godišnje odem na petnaestak kastinga, ako dobijem dva do tri posla, to je sjajno. Posle predstave “Zoran Đinđić” nisam radio četiri godine, ali to je nekako normalno, sistem te dovede na neko mesto, pa te skloni. To je kod nas postalo u redu, da stalno živite na klackalici - taman pomislite da ste nešto postigli, a oni vas vrate pet koraka unazad. Ali, dobro, šta da se radi. Strpljenje je najvažnije u glumačkom poslu.
I vaša supruga Dunja Galić bavi se umetnošću. Ali, ne želite da pričate o njoj niti da se zajedno fotografišete. Zbog čega? Da biste je zaštitili?
- To je naš izbor. Moj, pre svega. Jer to što sam ja javna ličnost ne znači da i članovi moje porodice moraju to da budu. To nikako nije prostor za neku igru i profitiranje, ja sam tu da zaštitim svoju suprugu.
Jeste li se upoznali u pozorištu?
- Upoznali smo se na premijeri filma “Sedam i po” pre 11 godina i još, hvala bogu, rastemo, napredujemo i cvetamo. Zato smatram da sam napravio dobar izbor.
Ima li sujete, prepliću li se vaše profesije, da li ste u nekom projektu zajedno radili?
- Ne, ne bih nikad ni radio zajedno sa porodicom.
Ni sa ocem, koji vas je mnogo fotografisao kao dete, zbog čega ste imali fobiju od foto-aparata?
- Nemam više taj problem, to je nekad bilo. A ćale me je stvarno toliko slikao da imam pune kofere slika. Mislim da nijedno dete nema više fotografija iz detinjstva od mene. Što se supruge tiče, nema sujete, mi smo podrška jedno drugome, bezuslovno. I to je najbitnije u životu. Komunikacija i podrška.
Šta još trenutno radite?
- U Beogradskom dramskom pozorištu bila je premijera predstave “Crna kutija”, u režiji Andreja Nosova, po motivima filma “Savršeni stranci” Paola Đenovezea, u dramatizaciji Ane Đorđević. Radujem se što sam se vratio u pozorište, pogotovu što igram u komadu gde nema glavnih likova - prijatelji sede i večeraju, onda dolazi do izvesnih problema. Ne bih više da otkrivam, publika može da dođe da vidi o čemu je reč. Radim i film “Južni vetar” Miloša Avramovića, klasičan triler o marginalizovanim grupama u Beogradu koje kradu kola, diluju drogu.
Zvezde.
