Milica Mihajlović: Plašim se hladnih ljudi


Dramska umetnica u intimnoj abecedi otkriva zbog čega još nije naučila da čeka, kako je sa svojim čovekom Vojčilom napravila porodični poduhvat i zašto je oguglala na ogledala

a Atelje 212, moje pozorište, moja kuća. “Avgust u okrugu Osejdž”, divna predstava. Obožavam taj tekst, zato sam ga i prevela.

b Brajovići, tako mi se prezivaju muž i sin. Dopada mi se taj naš tajni savez, što smo najrođeniji, a ne nosimo isto prezime. Bane, moj brat.

c Cicije, stidim ih se.

č Čekanje, veliki izazov. Još ga nisam savladala, jer sam neverovatno nestrpljiva.

ć Ćira, Ćure, Ćuftica. Na to slovo tepam.

d Divčibare, tu je moje Detinjstvo, osećam ih kao zavičaj. Demokratija, san koji se nadam da ćemo dostići jednog dana. Drugari, mnogo ih volim i mnogo sam im zahvalna.

dž Džabe, džabana, džak, džezva, razni turcizmi. Džiberi, ima ih previše.

đ Đinđić. Gde bi nam bio kraj.

e Elan i energija, vrline koje poštujem.

f Fufe, frajeri, finte, fleke, face, frke, froncle. Reči kao kod Ace Popovića, mog najdražeg dramskog pisca.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani…

PAGE    1   /   2   /   3
Autor: Gloria magazin/ Tanja Nikolić
Foto: Gloria magazin/ Jelena Jovanov
Podelite sa prijateljima:
Tagovi