Milan Marić: Bolni rastanak


Iako je znao da se približava kraj, mladi glumac je učinio sve da poslednje mesece života svog psa Ajka učini vrednim sećanja, u kojima posebno mesto zauzimaju zajedničke avanture tokom kojih su međusobno pričali i lajali

Koliko je težak rastanak od kućnog ljubimca najbolje zna mladi glumac Milan Marić (28) posle smrti psa Ajka. Sa svojim četvoronožnim prijateljem proveo je celu deceniju, u kojoj su često bili saveznici u sitnim nestašlucima i izgradili neraskidivu vezu. A ljubav između mladića i psa počela je kad su Milanu za osamnaesti rođendan drugari poklonili crnu “grudvu” sa ogromnom crvenom mašnom preko leđa.

Prestižno filmsko priznanje: Milanu Mariću nagrada “Zvezda u usponu”

To nije bilo iznenađenje, već poklon koji sam tražio, jer je trebalo da bude spas – ne samo meni, svima nama. Sećam se da se upiškio na parket čim sam ga spustio i pamtim majčin pogled koji je značio da joj je bilo jasno kako će briga o njemu pasti na nju, i pored mojih silnih obećanja da će biti drugačije. Ona se i protivila tome da ostane, ali se istovremeno i smejala. Bilo je gotovo. Svi smo se već tada zaljubili u to malo čudo – priseća se Milan.

Pas je dobio ime Svimpi, ali Milanovoj mami se ono nije baš dopalo, pa je predložila da bude Ajk. Kad je napunio dve godine, morao je kod veterinara zbog operacije trećeg očnog kapka.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Milan Maric (@eugensmesni) дана

Došli smo tamo, nikoga nije bilo osim nas. Ušli smo u ordinaciju, podigao sam ga na sto, dobio je anesteziju, a veterinar me je zamolio da mu asistiram. Ajk se otimao, trzao, ali izdržali smo tih pet minuta. Kad sam ga pustio, prvi put je zarežao na mene, instinktivno je škljocnuo zubima kod moje ruke što je bio znak da je ljut na mene zbog izdaje. Izašli smo, malo prošetali, malo plakali, kupio sam mu neku šunku kao nagradu. Tu noć nije proveravao da li sam u svojoj sobi, a to je radio tako što bi skočio i otvorio vrata šapom. Taj zvuk provaljivanja u sobu, kao kad u filmovima upadaju specijalci u kuću nekog kriminalca, previše puta me je štrecnuo, probudio, uplašio da bih ga ikada zaboravio.

ČLAN PORODICE

Kad se Milan odselio, Ajk je ostao sa njegovim roditeljima.

Milan Marić: Stručnjak za sarme i domaći hleb

On je tad već imao status člana porodice bez kojeg se ne može. Svaki put kad sam dolazio da ih obiđem, viđao sam sve čudnije igre i rituale mojih roditelja s njim, a jedan od njih bio je “peglanje ušiju”. Majka bi sela, Ajk odmah ispred nje, naslonio bi glavu na njena kolena tako da mu samo uši vire i onda bi ih ona mazila sve dok on ne zaspi. Uvek mi je neverovatno izgledalo kako se tolika zver poput njega uz maženje, malo izmenjenu intonaciju glasa i “peglanje ušiju” pretvori u veliku crnu masu sreće i pospanosti.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Milan Maric (@eugensmesni) дана

Koliko mu je lako da opiše odnos svojih roditelja i ljubimca, toliko mu zastane knedla u grlu svaki put kad počne da govori o sebi i Ajku.

Milan Marić: U Rusiji sam odrastao preko noći

Mi smo i plakali zajedno. Mi smo šetali i bežali od lutalica pošto nismo hteli da se bijemo sa njima. Mi smo pravili gužvu ispred Maksija jer niko nije smeo da izađe kada on čeka. A samo me je čekao. Mi smo pričali. Mi smo se i psovali. Mi smo nedostajali jedan drugom. Mi smo lajali u četiri ujutru kad dođem tako da nas cela zgrada mrzi. Mi smo zajedno režali na komšije. Mi smo jedini znali da mirno primimo vakcine. Mi smo se vozili kolima i izbacivali glave kroz prozor. Mi smo naučili kako se najbolje prosi hrana sa stola, kao i da reč “lanac” znači neko naše vreme. Mi smo se svemu tome radovali.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Milan Maric (@eugensmesni) дана

A kad su Ajku pre dve godine dijagnostikovali bolest i dali mu još šest meseci života, Milan je odlučio da to ignoriše.

Nama to ništa nije značilo. Posle tih šest meseci pevali smo zajedno. Lajali. Skakali na krevet. Bolelo nas je uvo za sve. A znali smo da je kraj blizu. Ma mi smo to radili samo da bismo im pokazali ko smo i šta smo sve prošli. Mi smo pobeđivali ove dve godine. Sve do jedne noći kad ništa nisam čuo nakon što sam ušao u stan. Znao sam. Čak i poslednjih dana, iako je lagano gubio snagu, zalajao bi kad bih ušao. Ne bi to bio onaj lavež na koji smo navikli, već neki umorni. I kad nije imao snage da dođe do vrata da me sačeka, on bi istim intenzitetom mahao repom i čekao me da mu priđem, pa da se tu izgrlimo i izmazimo. Ali ovaj put to se nije desilo. Ono što je uvek ostalo isto jeste njegovo mahanje repićem. Ljubav je ostala ista. I kad nije imao snage, ni glasa, kad nije hteo da pije vode, niti da jede, kad bi jedva uspeo da podigne glavu i pogleda me, repić je radio punom snagom. Snagom ljubavi. Sve do samog kraja. Osećaj je užasan – kaže Milan i dodaje: – Ali, bez obzira na činjenicu da do rastanka neminovno dođe, važno je da u životu makar jednom osetite takvu ljubav.

Autor: Gloria magazin/ Zorica Zarić
Foto: Gloria magazin/ Jelena Jovanov/ Instagram
Podelite sa prijateljima:
Tagovi