Mihailo-Miša Janketić: Moji reflektori se polako gase, i na sceni i u životu


Nekoliko dana pošto je napunio 79 godina bard glume ističe kako želi da što duže traje svojoj porodici, supruzi, deci i unicima, iako je, kako kaže, počeo da se sprema za odlazak s pozorišne i životne scene

Glumac Mihailo-Miša Janketić (79) na ulasku u devetu deceniju života polako se, prema sopstvenom priznanju, sprema za odlazak sa pozorišne i životne scene. Iako je dobio više nagrada nego što ima radnog staža, sad samo želi da što duže traje svojoj porodici, supruzi Svjetlani Knežević, takođe glumici i balerini, sa kojom u decembru proslavlja 45. godišnjicu braka, deci i unucima.

Zakoračiću u osamdesetu, a ne osećam se tako. Čuvam sećanje na sebe iz vremena kad sam bio najjači, u svakom pogledu, a to su moje šezdesete. Nažalost, one ne mogu da traju večno. Sad želim samo da me zdravlje služi, da budem koliko god je moguće sa svojom divnom porodicom. Na vreme sam nahranio sujetu, tako svojstvenu umetnicima. I ne samo nama već i lekarima, arhitektama, advokatima. Mi smo za njih mala deca, ali za nas se to najviše govori. Nemam ambicija da pod stare dane pravim nešto novo, napredujem u karijeri. Ostvario sam dobar deo želja koje sam nosio sa sobom još od mladosti. Moglo bi se reći da sam ostvaren čovek, a to je više nego dovoljno.

I dalje glumite u beogradskim pozorištima, kao i u SNP-u u Novom Sadu. Odakle vam energija?

Imam šest poluživih i živih predstava. Nekad igram sve, a desi se, kao prošlog meseca, da odigram samo jednu. Onda mi nedostaju sve druge. U nove projekte ne ulazim, polusvesno. Reflektori se već polako gase, jedan po jedan, kad ih više ne bude bilo, biće to neminovni, prirodni kraj mog bivstvovanja na sceni. A bogami i u životu.

Rođeni ste na Petrovaradinu, od desete godine ste u Beogradu, a poreklom ste iz Crne Gore. Gde vam je srce?

Čim gora olista, ja bih da budem u mojim brdima, a kad dođe jesen, želim da sam u mom Beogradu. Ne bih mogao ni bez Tomaševa, ni bez Beograda, niti sam ikad poželeo da živim bilo gde drugo. Drago mi je što su moja deca nasledila to od mene i što niko od njih nije poželeo da ode odavde, bez obzira na to što im život i nije baš sjajan, pošto se bave izuzetno neizvesnim poslom u zla vremena. Sačuvali smo poreklo, a bez njega čovek ne može da osvoji identitet. Vidimo koliko se naša mladež muči jer joj je teško da se pronađe. Ne može se pronaći identitet u tome hoćeš li biti dizelaš, ili partizanovac, ili zvezdaš, suviše je to malo. Kad čovek nema obaveze, lako zaluta. Obaveze treba ispunjavati da bi se sačuvala sloboda, ili makar njen privid. Treba ulicu prelaziti na mestu gde je obeleženo, u autobus ulaziti gde piše ulaz, izlaziti gde piše izlaz, plaćati na vreme komunalije, porez, ako je čovek u mogućnosti. Sloboda nije mnogo skupa, sve ostalo je anarhija, najgori oblik slobode. Zato bi deca trebalo da imaju obaveze, da bi kad porastu mogla da izaberu ono što je najpovoljnije za njih.

Ima li neka uloga koju niste odigrali? Jednom ste rekli da samo još babe niste tumačili.

Nisam bio u situaciji da nešto želim jer sam od početka išao iz projekta u projekat, u pozorištu, na filmu i televiziji. Ne želim ni sad, mada je za želje sad i kasno.

Zbog uloge Ljube Vrapčeta u kultnoj predstavi “Kad su cvetale tikve” trenirali ste boks. Čak su vas pozvali u reprezentaciju. Šta ste još radili zbog likova koje ste tumačili?

Nisu mi bile toliko važne pozitivne kritike za glumu, koliko mi je značilo kad je moj trener, čuveni Bogdanović, naš najveći stručnjak za boks, javno za novine izjavio da mogu komotno da boksujem za državnu reprezentaciju Jugoslavije, i to u svim kategorijama. Bilo je to dok mi je sujeta bila budna. Sa svakom novom ulogom glumac mora imati osnovnu želju da joj se podredi, što zahteva psihofizičke žrtve. Ali nama to ne pada nimalo teško, jer se trud uvek nagradi. Mada, nikad onoliko koliko mi želimo. Velika je grehota reći bilo šta protiv umetnika: glumca, slikara, muzičara. Svako od njih daje sve od sebe, želi da to što radi bude bolje nego što je ikad iko uradio. Nekad u tome uspeju, nekad ne, ali ako im ne pođe za rukom, ne treba ih ubijati u pojam. Umetnik mora da bude odnegovan, pošteđen banalnosti, jer je vrlo osetljiv. Glumci su ljudi koji navlače na sebe tuđe kože, u međuvremenu ostaju bez zaštite i svaki trunčić je opasan po njihovo mentalno zdravlje. Lako ih je uvrediti, izbaciti iz takta, načiniti nesrećnim. Kulturni narodi znaju kakva su umetnici vrednost i čuvaju ih. Kultura je lice jednog naroda. Nažalost, nama je to lice sada zapušteno, trebalo bi ga umiti.

Neke uloge ste igrali godinama. Koje najduže?

Jedna od njih je ona u duodrami “Zvrčka”, sa kojom smo Ivan Bekjarev i ja diljem Jugoslavije i Evrope gostovali više od 700 puta. Sa Radom Đuričin sam divni kabare “011” izvodio više od 600 puta. Baš kao i “Kraj vikenda”. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu najduže sam igrao predstavu “Tramvaj zvani želja” Tenesija Vilijamsa, duže od 13 godina. Tako dugo se voziti tramvajem koji se zove želja izvanredna je avantura.

Početkom aprila Jugoslovensko dramsko pozorište, vaša druga kuća, proslavilo je 70. rođendan. Pamtite li kad ste prvi put zaigrali na njegovoj sceni?

Kako da ne. Bilo je to 1960. u oktobru. Bio sam na trećoj godini studija i dobio sam ulogu trećeg glasnika u “Ričardu Trećem”, u režiji mog profesora Mate Miloševića. Duže sam u braku sa pozorištem nego sa mojom Svjetlanom. Od glumaca u podeli sad smo živi samo Miodrag Radovanović i ja, a od ukupno 46, koliko ih je bilo te 1960, ostalo je nas petoro. Rada Đuričin, Branka Petrić, Miodrag Radovanović i ja smo još aktivni, Branka Veselinović više ne igra.

Ostajete li i sada posle predstave u klubu? Družite li se s kolegama?

Među nama postoji sprega, čudo bi bilo da nije tako. Sa svojim glumačkim partnerima sam proživeo više nego sa porodicom. To su prijateljstva za ceo život. I kad neko ode, ne pristajem na to. Nikad u životu nisam bio na ispraćaju svog kolege iz pozorišta. Ne mirim se s tim. Jednostavno, mislim da se više ne viđamo. Tako to zamišljam i tako hoću. Takođe, nisam ispratio nijednog svog vrhunskog prijatelja. Nikad. Niti sam se oprostio od njega.

U glumačkom klubu ste umeli i da se posvađate.

 

Nama glumcima je uvek potrebno vreme za koje drugi ljudi nemaju razumevanja, dosadni smo. Jedino mi jedni drugima nismo dosadni. Nekad smo srećni, predstava je uspela, uspostavili smo divan kontakt s publikom, razmenili dobra, duhovna i emotivna. A ima i onih kad nešto zaškripi. Onda tražimo razlog, je li to pitanje koncentracije ili nečijeg nemara. Ako se ispostavi da je nemar, onda umemo da budemo jako strogi. I niko se zbog toga ne ljuti, jer svaki glumac je svestan toga, kao što zna gde mu je mesto u hijerarhiji. Ali, to se ne komentariše.

Ne samo da ste sačuvali prijateljstva u branši već ste očuvali i brak. Ove godine slavite 45 godina otkad ste sa Svjetlanom. Koji je recept za dugovečnost bračne zajednice?

Ljubav, sreća, vlast, bogatstvo, to su neosvojive kategorije. Ko god ih poseduje, malo mu je, hteo bi još. I nikad kraja. Zato vrlo pažljivo baratam njima. Inače, nedavno me je mlada novinarka u Nišu, dok smo pričali o braku i porodici, zatekla pitanjem volim li svoju ženu. Mislim se šta da joj kažem, živim sa tom ženom već 46 godina, imamo četvoro dece, troje unučadi. I rekoh, ne znam da li volim svoju ženu, ali znam da bez nje ne bih mogao da živim. Rasplakala se i rekla mi da je to najlepša izjava ljubavi koju je ikad čula, a ja sam joj oprostio to nesuvislo pitanje.

 

Autor: Gloria magazin/ Zorica Zarić
Foto: Gloria magazin/ Jelena Jovanov
Podelite sa prijateljima:
Tagovi