Marko Živić: Dođe trenutak kad te telo izda, kad uprkos želji nemaš snage


Da u životu glumaca nije sve tako idealno kako se nekad čini posmatračima sa strane, svedoči primer Marka Živića (44). Hrabri glumac koji se pre devet godina suočio sa opakom bolešću i pobedio je, ne pristaje na poraze.

Kada ga je na sceni izdao glas, prilikom izvođenja predstave “Sviraj to ponovo, Sem”, umesto da traži opravdanje i oprost, stao je hrabro ispred publike i šapatom joj saopštio da ne može više da igra. Pozdravljen je aplauzom. Bila je to nagrada za iskrenost i žrtvu što je, uprkos savetima lekara, izašao na pozornicu kako ne bi razočarao gledaoce.

– Grozno sam se osećao – priznaje Živić. – Ali onda sam shvatio da je iskrenost najvažnija, pre svega prema samom sebi. Kada sportista ne izađe na teren jer je povređen ili otkaže učešće na takmičenju, to je poštenije nego da se pojavi nespreman. Za više od dvadeset godina bavljenja glumom igrao sam bolestan, često i s visokom temperaturom, i nisam se žalio. Smatrao sam da je to moja obaveza prema ljudima koji su kupili ulaznice. Izašao sam na pozornicu i kada mi je otac preminuo. Za mene je predstava svetinja. Ipak, dođe trenutak kad te telo izda, kad uprkos želji nemaš snage. Meni je pukao glas nasred scene. Nisam mogao da nastavim predstavu, prekinuo sam je. Šapatom sam se obratio publici i saopštio da ne mogu više. Bio sam iskren. Gledaoci su reagovali tako što su spontano počeli da aplaudiraju. Dok sam sedeo sam u garderobi, osećao sam se čudno. Imao sam utisak da sam nekoga prevario, a u stvari sam prevario samo sebe, jer nije trebalo da počnem predstavu.

Talentovani glumac koji je svojevremeno imap svoj šou na TV prva, a poamtimo ga i po maestralnim rolama u pozorištu, veruje da je odgovornost prema sebi i drugima postala retkost kod nas.

– Ogdovornost, pre svega prema sebi, ali i prema drugima. Spremnost da se prihvate posledice vlastitih odluka i postupaka. Retka pojava u nas – izjavio je glumac svojevremno u razgovoru za Gloriju.

Scena je za njega prostor apsolutne slobode, a glas je, uz telo, osnovni glumački alat. Zbog toga ga valja negovati, trenirati, čuvati.

– Imam veoma specifičan glas. Mnoge poslove, i to ne samo sinhronizacije, dobio sam zahvaljujući njemu. Ljudi me često prepoznaju tek kad progovorim. Razmišljam da zovem neku osiguravajuću kuću kako bih osigurao glasne žice. Danas štedim glas. Trudim se da kada su izuzetno naporni periodi svoje biće svedem na optimum funkcionisanja, kako bih publici mogao da dam ono što očekuje i zbog čega dolazi u pozorište. Mislim da je veoma važna odgovornosti prema samom sebi, bez obzira na to kojim poslom da se bavite. Po tom pitanju sam surov. Uvek želim da dam svoj maksimum, posebno na sceni. I verujem da ljudi to prepoznaju.

Autor: Gloria magazin/Marija Batinica
Foto: Nikola Ilić, Facebook
Podelite sa prijateljima:
Tagovi