Marko Janketić: Pogled na zvezde s tatom


ISTORIJA U VOŽNJI

Od oca je dobio sve lekcije, od onih vezanih za svakodnevne sitnice do onih koje se tiču važnih životnih veština.

– Naučio me je svemu – da vozim auto, kako se čisti riba, kako se govori, kako da se ponašam. Ličnim primerom mi je pokazao kako treba voleti ljude i razumeti ih. Kad sam položio vožnju, vozio sam ga po Srbiji, Bosni, Crnoj Gori na mono i duo drame. Usput bi mi, dok se vozimo, pričao o tom kraju i ljudima, o bitkama koje su se davno vodile na tom mestu. Bila su to posebna druženja i razgovori. Mnogo je znao o našem narodu i istoriji i preneo je to i na mog brata Radomira i mene, pa je i nama istorija postala pasija. I danas, kad prijatelje vozim tim putevima, držim predavanja o istorijskim zbivanjima.

Porodica je bila centar univerzuma za Mišu Janketića, oko nje su se pleli svi ostali životni planovi.

– Umeo sam da dođem kod njega u sobu, pa otvorimo neko fino piće, sednemo i dugo pričamo o svemu i svačemu. Uputio me je u mnoge stvari. Najvažnije je da je nama, deci, usadio ljubav prema porodici. Svi smo “zaraženi” tom klicom, da želimo da imamo velike porodice. Ja, nažalost, još nemam svoju decu, ali veoma bih voleo da stvorim veliku porodicu, kao što je naša. Tata je s 38 godina dobio prvo dete, meni je sad 36, još nije kasno, ima vremena. Mi smo porodica koja se drži zajedno, volimo se i čuvamo jedni druge.

Među mnoštvom upečatljivih avantura s ocem Marko posebno pamti svoj 13. rođendan.

– Zajedno smo igrali “Baštu sljezove boje” u Kotoru. Bila je to moja prva predstava, tata je glumio đeda Rada, a ja sam bio Bajo. Posle predstave, noć uoči rođendana, otišli smo u zajedničku hotelsku sobu. Na terasi je bio postavljen teleskop, tata ga je kupio, doneo i tačno naciljao na Mesec. Rekao je da mi je to rođendanski poklon i da ćemo gledati zvezde, baš kao što smo to radili i na našem imanju u Tomaševu. Tamo je nebo neverovatno, čitav Mlečni put se vidi savršeno jasno, sve zvezda do zvezde, i mi, deca, obožavali smo da, kad je noć vedra, posmatramo nebo. Nažalost, kasnije su nam obili kuću i odneli, između ostalog, i taj teleskop.

Kad god bi bio pun mesec i ako nije bilo oblaka, Miša bi sina i kćerku, Marka i Ivu, izveo na terasu, ogrnuo ih ogromnim vunenim džemperom i izmišljao im strašne priče.

– Nas dvoje bismo se šćućurili pored njega i slušali ga širom otvorenih očiju. Kad bih ga zamolio da nešto ponovi, rekao bi mi: “E, to ne može.” Plašili smo se, ali i osećali se sigurno jer smo bili u tatinom zagrljaju. Bilo je uzbudljivo, ne baš zastrašujuće, pošto su priče bile o duhovima i vilama. Iza kuće smo imali jabuku meri rouz, čiji su plodovi bili mali i slatki kao šećer. Tata bi ubrao nekoliko i doneo ih sa malim šumskim jagodama. Stavio bi mi ih na dlan i rekao: “Ovo su ti doneli patuljci iz šume.” Gledao sam, sve je zaista bilo malo, pa sam poverovao, a Miša je govorio da me patuljci s vremena na vreme vide iz šume i da su mi to poslali da se zasladim, ali da moram da nastavim da budem dobar. Onda sam se šunjao oko kuće i po šumi, zagledao iz kog žbuna će izleteti patuljak. Pravio je takve smicalice i uz pomoć njih nam razvijao maštu. Mnogo je voleo prirodu i tu ljubav uspeo je da usadi svojoj deci.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani…

PAGE    1   /   2   /   3
Autor: Gloria magazin/ Tanja Nikolić
Foto: Dalibor Danilović Copyright by Gloria, Jelena Jovanov, Aleksandra Popović, Instagram
Podelite sa prijateljima:
Tagovi