Otkad je pre četiri meseca postala mama, lepa voditeljka je promenila životne prioritete: u prodavnicama gleda stvari samo za svog sina, kojeg svako veče uspavljuje uz pesmicu ‘Dođi, mala bebo’, a svesrdnu pomoć oko njegove nege dobija od supruga Aleksandra
U životu novinarke i TV voditeljke Marine Kotevski Mandić (31) i njenog supruga, sportskog menadžera Aleksandra Mandića, sve se promenilo pre četiri meseca kad im se rodio sin Lazar. Sada je sve podređeno nasledniku, koji zahvaljujući velikoj pažnji roditelja brzo napreduje.
- Porodila sam se carskim rezom, ne zato što je to bila moja želja, već zbog bebinog položaja. Sve vreme sam se nadala da će se ona vratiti u prvobitni položaj, jer sam žarko želela da porođaj bude prirodnim putem. Ipak, to se nije desilo do kraja devetog meseca, pa sam bila prinuđena da naslednika rodim carskim rezom. Moram vam priznati da se uopšte nisam bojala, i verovatno sam se zato i opredelila za spinalnu anesteziju, koja je delimična, ne opšta. Htela sam da budem budna i svesna u trenutku kada moj sin dođe na svet. Kompletno osoblje porodilišta “Dr Dragiša Mišović”, pre svih fantastični doktor Peđa Jakovljević, učinilo je da sve zaista prođe sjajno. Medicinski tim se sve vreme šalio i pričao sa mnom, pa sam se porađala sa osmehom na licu. Neverovatan je taj osećaj kada posle devetomesečnog maštanja i zamišljanja tog malenog bića konačno ugledate svoju predivnu bebicu. Sećam se da mi je anesteziolog rekla: “Pa on je prelep”, nakon čega sam ga videla, dodirnula, poljubila. Ta kosica, okice i ručice osvojili su moje srce i bila sam, naravno, presrećna što je tu, kraj mene, i što se sve završilo dobro.
Marina Kotevski Mandić: Nisam razmažena mama
Kako je suprug prebrodio porođaj?
- Došao je na kliniku sa mnom i celom našom porodicom. On i moj tata su sve vreme šetali okolo, pravili krugove, jer im je tako bilo lakše, a ženski deo familije je bio smireniji, hrabriji, i čekao je unutra. Dogovor je bio da ja suprugu pošaljem poruku i prvu sliku kada se beba rodi, ali doktor me je preduhitrio i prvi mu čestitao i silno ga obradovao kada je rekao da je sve u najboljem redu i sa mnom i sa detetom.
Kako ste se organizovali oko negovanja i čuvanja bebe?
- Kada su mi sestre u porodilištu rekle da je došao trenutak da sama povijem i sredim Lazara, pomislila sam da se neću snaći. Otvorila sam “četvoro očiju”, pomalo zabrinuta kako ću savladati te, za mene do tada potpuno nepoznate veštine. Naravno, lako sam ušla u štos i sada se prilično dobro snalazim, kao i moj suprug. Za divno čudo, nakon što smo izašli iz bolnice neprospavanih noći nije bilo. Prijatelji nam čak kažu da izgledamo sveže, a za to možemo da zahvalimo Lazaru, koji je dobro dete. Nije imao stomačne grčeve i veoma lepo spava noću. Voli muziku i sviđa mu se da mu pevam, a mislim da sam pronašla čak i omiljenu pesmicu koja ga, čim je čuje, umiri. To je poznata pesmica za decu “Dođi, mala bebo”. On ima neki svoj ritam, uvek u isto vreme ide da spava i zajedno uživamo u svemu tome.
Jeste li pred odlazak u porodilište nabavili sve što treba za dolazak novog člana porodice?
- Po kolica i krevetac otišli smo dan pred moj odlazak u bolnicu. Sve ostale stvarčice do tada su bile spremne, složene i sređene. Naravno, uživali smo osmišljavajući njegov mali kutak, ali sada se radujemo još više. Kao Alisa u zemlji čuda u stanju sam da silno vreme provedem u razgledanju, proučavanju i biranju raznoraznih sitnica za Lazara. Neverovatno je to kako odjednom sve što vas je do tada interesovalo padne u drugi plan. Ipak, ja sam prilično pragmatična osoba, tako da znam da napravim razliku između potrebnog i nepotrebnog. Nisam verovala drugaricama kada su mi govorile da neke komade garderobe neće ni obući, jer bebe veoma brzo rastu. Volimo da ga oblačimo moderno, ali nam je najvažnije da je njemu prijatno i komotno.
Iako je Lazar mirna bebica, sigurno vam ponekad zatreba pomoć. Kako ste podelili obaveze?
- Nema tu neke stroge podele posla, svi sve radimo. Suprug mi zaista mnogo pomaže oko svega i prilično dobro se snalazi. Zapravo, vidi se da uživa u ulozi oca. Ništa mu nije problem i to mi mnogo znači. Ja sam ta koja je staložena i nešto opuštenija, dok on stalno postavlja pitanja i brine oko svake sitnice. Činjenica je da kada postanete roditelj, na život i svet oko sebe počnete da gledate nekim drugim očima. Najvažniji nam je Lazar i njemu je sve podređeno. Aca i ja nastojimo da održimo neki svoj životni ritam, ali prioriteti se apsolutno menjaju. I naše porodice su uz nas, tako da uvek imamo njihovu bezrezervnu podršku i pomoć, u čemu, naravno, prednjače bake. Da budem iskrena, ne znam šta bismo bez njihove pomoći i volje da “uskoče” kad god nam zatreba.
Da li vas sin već šarmira osmehom?
- On je sada u fazi gugutanja i osmehivanja, i zaista je neodoljiv. U stanju smo satima da ga posmatramo i divimo mu se, verujem kao i svi roditelji. Kada vidim da se smeje, srce mi je puno. Baš pre nekoliko dana bukvalno je za mnom ponovio “a gu”, nakon čega smo mama i ja prasnule u smeh. Obožavamo da ga zasmejavamo i svi se radujemo svakom njegovom osmehu, novom pokretu, zvuku. Trudimo se da zabeležimo kamerom sve lepe momente, jer deca u tom dobu tako brzo rastu da čovek ne stigne sve da zapamti.
Uspevate li da odolite da ne pričate stalno o svojoj bebi?
- Ne mislim da se ljubav, uslovno rečeno, meri time koliko neko priča o svom detetu. Sve zavisi od toga s kim razgovarate. Sa mojom bakom Radom, Lazarevom prabakom, mogu satima da pričam o njemu i da nam obema to predstavlja uživanje. Ili, na primer, sa kumom, koja je sada trudna. Kada je o prijateljima i kolegama reč, mislim da treba imati meru i ne “daviti” druge svojom ljubavlju prema sopstvenom detetu. Nisam ljubitelj savetovanja sa svim i svakim, jer “sto ljudi, sto ćudi”. Saslušam sve dobronamerne osobe, ali na kraju sledim uputstva i preporuke stručnnjaka i neki svoj osećaj.
Najnovije.
Zvezde.
