Lokica Stefanović i Sanja Ilić o čuvenim “Lokicama”: Bilo je nezamislivo da se neko pojavi golih nogu na sceni

Umetnici čiji se životni i poslovni putevi ukrštaju decenijama pre 40 godina osnovali su kultnu igračku grupu ‘Lokice’, a u nameri da sačuvaju uspomene na dane kada su bili najveća plesna atrakcija organizuju tradicionalna januarska druženja tokom kojih se prisećaju mnogobrojnih anegdota i prave planove za budućnost

Što namerno, što slučajno, tek, putevi umetnika Lokice Stefanović (70) i Aleksandra Sanje Ilića (65) ukrštaju se već decenijama, a na jednoj od tih “raskrsnica”, pre tačno 40 godina, nastala je kultna igračka grupa “Lokice”. Pet beogradskih balerina, sa sjajnom Lokicom na čelu, pomerilo je granice vizuelnog u produkciji domaćih šou-programa. Nastupale su na najznačajnijim jugoslovenskim scenama, a kad su se u šortsevima sa šljokicama pojavile u zagrebačkom “Lisinskom”, bez daha je ostala ne samo uštogljena publika već i milionski auditorijum kraj malih ekrana. Ostalo je istorija.


– Lokičina mama, čuvena profesorka Grozdana Stefanović, predavala mi je srpski jezik i bila mi razredni starešina u Osmoj beogradskoj gimnaziji – otkriva Sanja Ilić i nastavlja: – Bila je stroga, ali nas je toliko volela da nas je sve pozivala kod sebe kući za Osmi mart, gde nam je pravila najukusniji čokoladni krem. I pre sam znao ko je njena kćerka i čime se bavi, da ima i svoju grupu “Džežbal”, ali tek na tim osmomartovskim druženjima smo se bolje upoznali.

Krajem 1976, kad je već bio kompozitor na dobrom glasu, stigao mu je poziv iz Televizije Beograd da sa svojim pesmama i pevačima radi emisiju “Dobro veče, Sanja”. U jednoj numeri koju je pevao Zdravko Čolić trebalo je da nastupi baletska grupa. Sanja se, logično, obratio Lokici, koja je već imala uspešnu ne samo baletsku već i koreografsku karijeru.

– Rekao sam joj da imam i drugarice, slatke balerinice, a ona me je strogo pitala koliko im je godina. Kad je čula da su dvadesetogodišnjakinje, odbrusila mi je da to ne dolazi u obzir. “Radim samo sa ozbiljnim balerinama. Imam već ove moje sa kojima stalno nastupam”. I to je bilo to. Međutim, vreme je prolazilo. Onda, jednog dana, saopštila mi je da ne može više da se vitla s “onim njenim” i da dovedem “te moje” na audiciju sutra u deset sati u Jugoslovensko dramsko pozorište.

RECEPT ZA ZVEZDE

Sanja je uspeo da organizuje sve četiri drugarice da dođu. Bile su to Jasna Dulić, Gordana Vavić, Dijana Milašinović i Slobodanka-Boba Zuvić.

– Upoznao sam ih tri godine ranije u Vodicama kraj Šibenika gde sam nastupao sa svojom grupom “San” na Festivalu djeteta. One su tu došle na matursku ekskurziju, bile su na završnoj godini baletske škole “Lujo Davičo”. Vrlo brzo smo se sprijateljili, a ja, tada nadobudni dvadesetogodišnjak, iz čista mira sam tim prelepim, veselim devojkama punim života rekao da ću jednog dana kad budem poznat i moćan od njih napraviti zvezde.

Sve četiri su stigle u zakazano vreme i ostavile odličan utisak, pa im je Lokica rekla da od sutra počinju sa radom.

– Zdravko Čolić nije mogao da dođe u tu emisiju, tako da je to bila naša solistička numera. Nastavila sam sa devojkama da nastupam u emisiji “Dobro veče” sa Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem, učestvovale smo i u raznim šou-programima – objašnjava Lokica. – U međuvremenu nam se pridružila i Mira Prica, kasnije Bogićević, sa kojom sam već sarađivala. Onda nas je pozvao Maksa Ćatović da nastupimo sa Zdravkom u numeri “Ti živiš u oblacima mala” na zagrebačkom festivalu, u dvorani “Lisinski”. Kako nismo imale kostime, angažovala sam Maksinog prijatelja da nam sašije šortseve. Boba je još ranije iz Rima donela šljokice, koje smo našile na njih, kao i na sako Korneliju Kovaču koji je dirigovao Velikim orkestrom. Sala je bila puna gospode, maltene u frakovima. A mi smo se sa Maksom dogovorile da puste dim i da čučeći, kroz dimnu zavesu, izađemo na binu. Kad je muzika počela, “iskočile smo” i počele da igramo. Publika je bila u šoku. Dotad je bilo nezamislivo da se neko pojavi golih nogu na sceni.

Među gledaocima je bio i Sanja, dok im je Maksa ponudio dalju saradnju sa Čolićem.

– Za “Nedeljno popodne” već smo snimile numeru “Glavo luda”, tako smo promovisale Zdravkovu novu LP ploču “Ako priđeš bliže” – priseća se Lokica. – Kad ga je Milovan Ilić Minimaks u svojoj emisiji “Od glave do pete” proglasio za ličnost godine, u “Pinkiju” smo bile s njim na sceni. Usledila je velika turneja “Putujući zemljotres”, koja je počela u aprilu 1978. i trajala do septembra te godine. Poslednji koncert bio je na stadionu “Koševo”. Uobičajeno, prvo bi nastupili “Mama Koko”, potom Dado Topić, Kemal Monteno ili Arsen Dedić, a onda i mi, pa tek na kraju Zdravko. Međutim, zbog jake kiše posle nas je koncert prekinut.

LOKNICE NA BIS

Dve godine išle su na turneje sa “Sedmoricom mladih”. Imale su po 200 koncerata u 365 dana. Nastupale su i u nezaboravnom TV šouu “7+7”, koji su takođe radili ovi sjajni zabavljači. Najupečatljiviji član grupe sjajnih muzičara Jova Radovanović dao je Lokici nadimak Hitler jer je bila veoma zahtevna i stroga. Svaka greška na nastupu njene “Lokice” je koštala 10 odsto od honorara, a neoprana kosa tri puta više.

– Uvek me je zanimala celina. Nismo smele da pogrešimo, svaki pokret je morao da bude na svom mestu. Pod konac – priznaje sjajna balerina i koreograf. – Uostalom, i frizura je bila naš zaštitni znak.

Kao najbolja igračka grupa tri puta su plesale pred Josipom Brozom. Nastupale su i za njegov rođendan 1979. u Dobanovcima, gde su stigle direktno iz Amerike.

– Nas tri, Goca, koja je bila moja asistentkinja, Dijana i ja, bile smo u Njujorku. Trebalo je da dođemo u nedelju, kako sam i rekla mojoj mami kad me je zvala, jer su iz protokola tražili da se vratimo i igramo za Titov rođendan. Međutim, naš prijatelj, slikar Lale Đurić, napravio je žurku u subotu i mi smo, naravno, ostale u Americi. Kad smo sletele, sačekali su nas, strpali u kola i doslovce sproveli na probu. Uveče smo kod kuća farbale kose, spremale kostime. I Sanja je učestvovao u tom programu. Bio je to poslednji Titov rođendan.

Kasnije joj je Ljubivoje Ršumović ispričao da je doživotni predsednik SFRJ na pitanje da li želi još nešto, izrazio želju da još jednom vidi “Loknice”. One su u međuvremenu snimile i dva albuma, a za neke numere muziku je radio Sanja Ilić. Poslednji put aktivno su igrale 1983.

– U televiziji na Košutnjaku čuveni francuski reditelj Iv Boase snimao je film “Cena opasnosti”. U njemu je reč o televizijskoj emisiji u kojoj je voditelj bio poznati glumac Mišel Pikoli, a mi smo igrale baletsku trupu koja učestvuje u snimanju te emisije.

VESELIJE TEME

Posle toga “Lokice” su se poudavale, dobile decu. Lokica je bila inicijator da se grupa svakog 24. januara okupi na druženju.

– To su naši mali rituali. Takođe, posle mamine smrti nastavila sam i njenu tradiciju, pa sad ja organizujem osmomartovska druženja. I pravim onaj čuveni Grozdin krem.

Tradicionalnim okupljanjima od prvog dana prisustvuje i Sanja. Ne krije da mu je imponovalo što je bio jedini muškarac u društvu šest divnih dama.

– S vremenom smo se “osipali”, Boba je 1983. otišla u Ameriku, Goca nas je, nažalost, zauvek napustila 2007. Ove godine nije mogla da dođe ni Dijana, bila je bolesna. Na tim tradicionalnim druženjima prvo smo pričali o ljubavima, ko se s kim zabavlja, ko planira da se venča, onda o brakovima, pa o deci, potom, nažalost, o bolestima i smrti. Sada, posle 40 godina, pre neku noć u “Maderi” rekao sam mojim devojkama kako smo opet počeli da pričamo o udajama i venčanjima. Pitale su me kako? Pa, evo, ja sam se oženio, sad čekamo Lokicu, i idemo dalje – zaključuje Sanja.

Autor: Gloria magazin/Zorica Zarić
Foto: Gloria magazin/Jakov Simović, privatna arhiva
Podelite sa prijateljima:
Tagovi