Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene. Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo - rekao je sredinom septembra Leonard Koen novinaru “New Yorkera” Dejvidu Remniku u, ispostaviće se ubrzo, svom poslednjem intervjuu. I zaista, pedantnost je osobina koju je kanadski pesnik i muzičar zadržao celog života, ona je najbolje objašnjavala njegov specifičan karakter sastavljen više od mana nego vrlina, kako je često isticao.
Pesnik tuge, samoće i tišine preminuo je u svom domu u predgrađu Los Anđelesa u noći između četvrtka i petka, 10. na 11. novembar, u 82. godini, saopšteno je na njegovoj zvaničnoj fejsbuk stranici. “Sa žaljenjem vas obaveštavamo da je legendarni pesnik, kompozitor i umetnik Leonard Koen preminuo. Izgubili smo jednog od najvećih vizionara muzike”, stoji u saopštenju.
Leonard Koen je bio jedinstvena pojava pop kulture druge polovine XX veka. Za razliku od velike većine muzičara koji su sanjali da se popnu na binu i proizvedu kolektivno uzbuđenje u publici, nikada nije maštao o slavi, velikoj karijeri, novcu. U njegovom slučaju uspeh je došao prirodnim putem, “sam od sebe”, kako je jednom prilikom rekla Džoni Mičel, Koenova ljubavnica tokom njegove njujorške faze.
Smatrajući sebe pre svega poetom, Leonard dugo nije mogao da objasni zašto se ljudima sviđa njegov promukli glas nastao u prirodnom braku alkohola i duvana i stihovi koji govore o samoći i uzaludnoj ljubavi. Ipak, postao je zvezda intelektualne srednje klase Amerike, zatim i Evrope. Nije se trudio da bude ono što nije. Naprotiv, bio je uvek iskren, što je, mnogi se slažu, umnogome doprinelo da postane jedan od najznačajnijih kantautora anglosaksonskog govornog područja.
Tuga je pratila Koena još od detinjstva u predgrađu Montreala gde se rodio 21. septembra 1934. u imućnoj jevrejskoj porodici sa sluškinjom, vozačem i dadiljom. Majka Maša bila je ruska Jevrejka iz Litvanije i od nje je, kako je često isticao, nasledio dar za poeziju i sklonost depresiji. Otac Nejtan, poreklom Poljak, bio je uspešan trgovac odećom zbog čega je porodica lagodno živela uživajući u svim blagodetima “modernog doba” kao što su automobil i radio-prijemnik. Bezbrižno detinjstvo prekinule su tragične vesti o holokaustu u Evropi, a zatim i očeva smrt kada je dečaku bilo devet godina. Mali Leonard se na neobičan način oprostio od jednog roditelja: napisao je pesmu na papiru u koji je zamotao očevu leptir-mašnu i zakopao ga u dvorištu porodične kuće. Iako je ostao bez oca, gubitak nije doživeo traumatično, što je kasnije objasnio činjenicom da je bio okružen brojnom familijom.
U tinejdžerskim danima bio je nedruželjubiv. Mučile su ga razne klinačke muke, od kojih je nizak rast pretio da proizvede ozbiljan kompleks niže vrednosti. Gurao je papirnate maramice u cipele kako bi izgledao viši i čak razmišljao da uzima hormon rasta, ali sve je to zaboravio kad je kupio prvu gitaru i preko učitelja, Španca, upoznao poeziju Federika Garsije Lorke. Da su veličina i visina relativne, shvatio je čim je osetio prve blagodeti slave.
- Ponaša se kao da je mnogo viši nego što u stvari jeste - rekla je godinama kasnije na temu njegovih 1,66 metara visine, kad je Koen već bio zvezda, jedna osamnaestogodišnjakinja izlazeći iz njegove motelske sobe.
U kasnim tinejdžerskim danima otkrio je kako niski muškarci mogu biti interesantni devojkama ako pišu pesme i sviraju gitaru. Taj instrument mu je davao snažno samopouzdanje i uz pomoć njega je od sramežljivog mladića postao vođa i osnivač “Buckskin Boysa”, grupe lokalnog dometa i značaja. Prvu knjigu poezije objavio je kao student Univerziteta Makgil u Montrealu. Četrnaest pesama spakovanih u zbirku pod nazivom “Let Us Compare Mythologies” posvetio je ocu. Izdanje nije ostalo neprimećeno, kao i njegov prvi roman. Bio je to više nego obećavajući početak literarne karijere. Naredni pokušaji pisanja doneli su Koenu neuporedivo manje priznanja, zbog čega je veoma rano, već početkom svojih dvadesetih, počeo da sumnja u ono što može i zna.
Kada je imao 25 godina, živeo je u Londonu, gde je u hladnoj sobi pisao pesme verujući da će dostići kreativne vrhove Edgara Alana Poa, Federika Garsije Lorke ili Persija Šelija. Tada je dobio tri hiljade dolara vrednu stipendiju Kanadskog saveta za umetnost. Bilo je to 1960, mnogo pre nego što je na festivalu “Isle of Wight” stao ispred šezdeset hiljada ljudi i svojim grubim glasom ih doveo do ekstaze. Koen je ceo život imao ironičan pogled na sebe, nije se štedeo. Često je pred retkim prijateljima omalovažavao svoj rad, i to ne zbog želje da se dopadne poznanicima iz pseudointelektualnih krugova, već zato što je duboko verovao u ono što govori.
Putovanje u Evropu potvrdilo je da će neumereno konzumiranje alkohola i opijata biti njegov najveći životni problem, daleko manji od čestih depresija i tugovanja za ženama koje su ga napuštale.
London ga je gušio. Dugi kišni periodi samo su mu pojačavali želju za alkoholom. Znao je da nešto mora da menja. Od malo preostalog novca kupio je avionsku kartu za Atinu u nameri da mu more i sunce podare inspiraciju za pisanje po ugledu na Henrija Milera i Lorensa Darela. U grčkoj prestonici se nije dugo zadržao. Posle obilaska Akropolja spustio se u Pirej odakle se trajektom prebacio na ostrvo Hidra. To je bilo, ispostaviće se ubrzo, njegovo putovanje otkrovenja.
Hidra je dala Koenu obećavajući život: jeftin alkohol, dostupnost droga, seks sa turistkinjama kojih je bilo sve više i prazne strane papira uredno poslagane pored pisaće mašine na stolu starom više od sto godina.
- Rekreativne, zavisničke ili farmaceutske, nema droge koju nisam probao. I drage volje bih reklamirao svaku da su zaista delovale - izjavio je jednom uz napomenu da mu se najviše zamerio prozak jer mu je u potpunosti uništio libido.
Na Hidri je upoznao ženu zbog koje je poželeo da se menja. Bivša mankenka Merijen Džensen bila je u braku s norveškim piscem i imala je sina kad je je upoznala Leonarda. Veza je trajala osam godina uprkos čestim Koenovim neverstvima koja su Merijen teško padala. Jednom prilikom kad je Koen nekud nestao s lepom crnokosom turistkinjom, ona je u očaju legla na pod pretvarajući se da je mrtva. U tom položaju je provela ceo dan.
Njihova veza se definitivno ugasila u seksualnom revolucijom zahvaćenom Njujorku gde se seks nudio na svakom koraku. Iako se od Merijen oprostio na nimalo džentlmenski način objavljivanjem pesme “So Long Marianne”, u kojoj je na prilično grub način opevao atraktivnu Norvežanku, 50 godina kasnije priznao joj je da je ona bila njegova najveća ljubav. Naime, nekoliko dana pre njene smrti, krajem jula ove godine, Merijenin blizak prijatelj Jan Kristijan Molestad stupio je u kontakt s Koenom i javio mu da njegova ljubav umire.
- Trebalo je da prođe samo dva sata kako bi stiglo Leonardovo divno pismo upućeno njoj. Sutradan smo joj ga doneli, ona je bila potpuno pri svesti i bila je srećna što je nešto napisao samo za nju - rekao je Molestad za CBC otkrivši detalje pisma:
“Došlo je vreme kad smo zaista stari i kad se naša tela raspadaju. Uveren sam da ću doći za tobom veoma brzo. Znaj da sam toliko blizu tebe da kad bi ispružila ruku, mislim da bi dodirnula moju. I znaš da sam te uvek voleo zbog tvoje lepote i tvoje mudrosti, ali ne moram reći ništa više o tome jer ti to sve znaš. Ali sada, samo ti želim dobro putovanje. Zbogom, stara prijateljice. Beskrajna ljubavi, vidimo se na putu”.
Iz današnje perspektive, pismo upućeno Merijen deluje proročki.
Koenov ljubavni život je bio veoma uzbudljiv krajem šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih. Nije bilo poznatije umetnice koja nije viđena kako izlazi iz njegove sobe. Na spisku muzičarovih ljubavnica našla se i Dženis Džoplin, koju je bio glas da više vodi računa šta će popiti nego s kim će leći. U svom starom maniru Leonard je i njoj na rastanku poklonio pesmu za dugo sećanje. U njoj je detaljno opisao oralni seks u nenameštenom krevetu “dok su na ulici čekale limuzine”.
Koen je pripadao grupi muškaraca koji žene osvajaju pričama o umetnosti i stihovima. Nije mu bilo mrsko da satima govori o peziji i umetnosti ako bi osetio da je to put koji treba proći kako bi ženu odveo u krevet. Neke od veza ostale su na platonskom novou. Jedna od takvih je bila ona sa Suzan Verdal, suprugom vajara Armana Velankura, s kojom je satima razgovarao uz čaj. Bezuspešno se udvarao pevačici Niko, koja mu je jednom prilikom prilično grubo raspršila sve iluzije da će ikada biti zajedno rečima kako voli mlađe muškarce. Bio je blizak i sa Džoan Baez, koja je, smatra se, utehu posle Dilanovih neverstava pronalazila u njegovom zagrljaju. Imao je i kratku avanturu s Džoni Mičel, koja je posle zlobno izjavila:
- Malo sam se razočarala kad sam videla da nije baš originalan. Većinu onoga što je pričao pokupio je od Lorke i Kamija.
Sedamdesetih je bio u vezi s umetnicom Suzan Elrod. Kad su se upoznali 1970, njemu je bilo 36, a njoj tek 19 godina. Iako neki njegovi biografi tvrde da su bili u braku, o čemu ne postoji nijedan pouzdan dokaz, oboje su tvrdili da se nisu venčali, mada su dobili dvoje dece: sina Adama i kćerku Lorku, koja je ime dobila, to je tako očigledno, po španskom pesniku i revolucionaru. A Koen je jednom prilikom priznao da su ga kukavičluk i strah sprečili da se oženi.
Često su se rastajali i uvek iznova mirili. Konačni raskid sa Suzan je bio buran. Dugo su se javno raspravljali kome će pripasti deca, a Koen, u to vreme već poznat i bogat, teško je podnosio rasturanje porodice. Pio je više nego obično, što je u kombinaciji s korišćenjem različitih vrsta droga prvi put ugrozilo njegovo zdravlje. Srčana slabost je bila suvenir koji ga je do kraja života podsećao na rastanak sa Suzan.
I u svojim šezdesetim nije mirovao. Bio je pet godina u vezi s glumicom Rebekom de Morne. Razlika u godinama (Koen je od nje bio stariji četvrt veka) nije ih sprečila da deluju skladno i zadovoljno.
- Osećao sam snažnu glad za ženskim društvom i za seksualnim izražavanjem prijateljstva - priznao je jednom kanadski umetnik.
Poslednjih petnaestak godina proveo je u vezi sa Endženi Tomas, pedesetosmogodišnjom muzičarkom poreklom sa Havaja. I sredio je život. Smanjio je alkohol, pola godine provodio u rodnom Montrealu, a ostatak u predgrađu Los Anđelesa. Tu je živeo na gornjem spratu kuće, dok je u prizemlju stanovala njegova kćerka Lorka sa sinom Kasijusom Lionom Koenom. Sin Adam je često obilazio oca od kojeg je dobijao mnoštvo korisnih saveta pošto se i on posvetio muzici.
Sa Endženi Tomas Leonard je imao “tinejdžersku” vezu: živeli su u istoj ulici, pa bi posle viđanja svako otišao svojoj kući.
- Volim da se probudim sam. A i ona voli da bude sama. Oboje smo pravi samotnjaci - objasnio je.
Koen je radio do pred smrt. Iako je bio veoma pedantan i vredan čovek, nije pripadao grupi radoholika koji u poslu pronalaze smisao. Pod stare dane je radio zato što je morao. Naime, pesnika pesimizma i očaja, kako su ga nazivali sedamdesetih i osamdesetih, opelješila je menadžerka i ljubavnica Keli Linč. Početkom devedesetih, kada je pio po bocu viskija i tri puta više vina na dan, paralisala ga je depresija tokom koje je svoje finansije poverio Linčovoj, koja je godinama veoma savesno obavljala poslove njegove menadžerke, prijateljice i povremene ljubavnice. Na računima je imao više od sto miliona dolara, dovoljno za udobnu starost, ne samo njegovu već i njegovih potomaka.
U trenucima velike psihičke krize izlaz je potražio u budističkom manastiru “Maunt Baldi” u brdima San Gabrijel nadomak Los Anđelesa. Odeven u budističke haljine, obrijane glave i pod novim imenom Jikhan, što znači “tihi”, Koen je u manastiru, čiji je osnivač harizmatični zen učitelj Kjozan Jošu Sasaki Roši, ostao pet godina. Nije mu padalo na pamet da se vraća u šou-biznis, da pod stare dane putuje svetom i drži koncerte, a ostatak slobodnog vremena provodi u studiju komponujući nove pesme. Mislio je da se više neće vraćati na scenu. Iako je ustajao u pet ujutro, pripremao hranu i meditirao, priznao je da nije bio dobar kaluđer.
- Roši i ja smo uglavnom zajedno pili. On je voleo sake, ja sam pokušavao da mu dočaram svu lepotu francuskih vina, ali on se tome žestoko opirao. Međutim, slagali smo se oko konjaka i viskija - rekao je Koen.
Kad je izašao iz manastira, duhovno obnovljen, 2004. je snimio album “Dear Heather” kojim je obeležio sedamdeseti rođendan i tom prilikom najavio da se povlači u penziju. Penzionerski dani su trajali kratko, jedva tri meseca, jer je shvatio da je temeljno opljačkan od strane menadžerke Keli Linč. Na računima je ostalo jedva stotinak hiljada dolara, što nije garantovalo ni zdravstveno osiguranje i plaćanje poreza, kamoli bezbrižnu starost i pomoć deci. Posle višegodišnjeg suđenja sud je naložio da mu Keli vrati devet i po miliona dolara, ali nju nije imao pas zašta da ujede pošto je sav novac spiskala na skupe hobije, garderobu i žigolo usluge. Koen je morao ponovo da radi. Zahvaljujući lopovluku sklonoj menadžerki Leonarda smo videli na spektakularnom koncertu u Beogradu 2. septembra 2009.
Zaostavština kanadskog kantautora je obimna. Pevajući o propalim ljubavima, uništenim snovima i neispunjenim željama postao je portparol svih onih koji su imali dovoljno smelosti da priznaju kako im je život priredio više muke nego zadovoljstva. Postao je deo muzičkog nasleđa, svojevrsni etalon za autentičnost i doslednost.
Malo je muškaraca koji nisu našli ili makar pokušali da nađu put do ženskog srca uz pomoć balada Leonarda Koena. Zbog toga je kanadski umetnik postao poštapalica savremene popkulture, jer su za njega čuli i oni koji nikada nisu shvatali njegovu poeziju, a još manje znali da je većinu pesama napisao na osnovu ličnog iskustva.
- Kad ustanem, pošto završim sa pranjem zuba i umivanjem, uvek obučem čistu košulju. Često stavim i kravatu. Tako je otkad znam za sebe. Mnogi će reći da je to staromodno, ali ja to činim i u onim danima kad ne izlazim iz kuće. Navikao sam da nosim odela, da budem pristojno odeven. Ne volim farmerke otkako sam ostario. Deluju mi tragikomično moji vršnjaci koji misle da se mogu podmladiti oblačeći džins - izjavio je Koen.
Zvezde.
Komentari. (0)