Muzičar i glumac Jovan Lole Savić veliki je zaljubljenik u vožnju dvotočkaša, a svoju strast preneo je i na sina Viktora, kome nesebično otkriva tajne motociklizma
Muzičar i glumac naturščik Jovan Lole Savić (65), koga šira javnost zna po upečatljivoj ulozi Bogdana Stanića Skočija u seriji “Pet”, veliki je zaljubljenik u motore, čak je svojevremeno osnovao moto-klub Beograd. Ljubav prema dvotočkašima preneo je i na sina Viktora Savića, našeg popularnog glumca, na isti način na koji je on flertovao s njima gledajući svog oca Ljubišu, višestrukog posleratnog prvaka u motociklizmu.
- Moj otac je od 1947. do 1953. godine bio prvak Jugoslavije, a prestao je da se takmiči kad sam se ja rodio. Te trke su bile neverovatno popularne, gledalo ih je hiljade ljudi. U Beogradu se vozilo oko Kalemegdana. Kasnije su se organizovale i u drugim gradovima, Sarajevu, Nišu, Skoplju. Čitavo detinjstvo bilo mi je protkano zanimljivim pričama jer je tata, osim takmičarskih, vozio i ture sa svojim drugarima. Na osnovu njih sam i ja zavoleo motore. Pošto je otac dugo imao “nortona”, i moj prvi ozbiljniji motocikl bio je stari model engleskog proizvođača, pa su me u kraju prozvali nortonciklista.
Kao što njegov otac nije bio oduševljen što mu se naslednik zanima za motore, tako i on nije presrećan što njegov sin Viktor pokazuje sve veće interesovanje za dvotočkaše.
- Od oca sam nasledio i ljubav prema popravkama, a pošto nikad nisam imao dovoljno novca da kupim nov motor, stalno sam popravljao neke stare krševe. Dok je bio mali, Viktor se često uz mene muvao po radionici. Trudio sam se da ga držim dalje od motora, nisam želeo da i on krene mojim stopama jer znam koliko to može da bude rizično. Kad je rekao da bi možda mogao da pokuša i sa njima pošto je usavršio vožnju bicikla, odgovorio sam ga od te ideje tako što sam mu za osamnaesti rođendan nabavio auto s klimom, iako sam bio svestan da ljubav prema dvotočkašima ne može da se obuzda tako lako. Pokazao sam mu i neke cake. Kao što je on mene učio da glumim, tako sam ja njemu otkrivao tajne motociklizma.
Nastavak teksta na sledećoj strani...
NE BRŽE OD ŽIVOTA
Na motoru je sa suprugom Gordanom obišao pola Evrope. Često na njemu ode do imanja u ukolini Aranđelovca.
- To je lepa razdaljina za vožnju starim avalskim putem. Za nas starije najveći užitak je kad motor radi, a važan je i osećaj slobode koji imaš kad jezdiš drumom. To je motocikliste i pretvorilo u individualce, i zbog toga sam i odustao od kluba koji sam osnovao sa pokojnim prijateljem Slavkom Milosavljevićem Bugijem. Isprva smo išli na izlete širom Srbije, obilazili razna zanimljiva mesta, ali je s vremenom entuzijazam splasnuo pošto je svako želeo da vidi nešto drugo.
Svestan činjenice da u saobraćaju često stradaju upravo motociklisti, pokušavao je da uz pomoć policije organizuje obuku.
- Želeli smo da policijski instruktori obučavaju naše članove, ali oni nisu bili zainteresovani, pa smo bili prepušteni sami sebi, jer se u auto-školama, nažalost, vozi samo kroz čunjeve i uči prestrojavanje. Mnogi, posebno mlađi vozači, ne razmišljaju previše kad sednu na motor. Priznajem da i ja volim da vozim brzo, ali kad prilazim mestima gde sam ranije išao većom brzinom, sada obavezno usporim. Jer da padnem, ne bih se oporavio tako brzo kao kad sam bilo mlad. I oprema je vrlo važna, ona je i napravljena da te zaštiti. Nemci imaju izreku da ne postoje loš put i loše vreme, samo loša oprema. I zaista je tako. Mene su godinama drugari zezali kad se u punoj opremi pojavim na Ušću, pitali bi me da li sam krenuo na more. Žao mi je što Srbija nema motodrom, on bi pomogao da se kanališe adrenalin mnogih klinaca. Tamo bi mogli da se istutnje, bez straha da će stradati u saobraćaju.
Veran je starim modelima, sad vozi guci iz ’89. godine, koji je, otkriva, mnogo ozbiljniji motor nego što mu je potreban.
- Volim da popravljam, ovaj motor rasklapao sam i sklapao bar deset puta. Uživam u tome. Još kao klinac počeo sam da pomažem ocu, moj zadatak bio je da operem delove motora i složim alat pre nego što odem da se igram. To sam strašno mrzeo, sve dok mi otac nije dozvolio da i sam popravim ponešto. Četvorogodišnji unuk Mihajlo se baš loži na motore. Sad ima jedan koji vozi na guralicu, a spremam mu električni. Jednom je ušao u radionicu pa sam ga zamolio da mi pomogne, a on mi je kao iz topa rekao da ne želi da se isprlja. Izgleda da ta ljubav ne može da prođe tek tako.
Zvezde.
