Jelena Tinska i Ljuba Popović: Velika neobična ljubav koja nije prekinuta smrću

Slikar svetlosti, genije iz Valjeva koji je odavno pokorio Pariz i ostatak sveta, i jedna od najpoželjnijih srpskih plavuša, balerina, glumica i spisateljica Jelena Tinska - dvoje ljudi, umetnika, samim pominjanjem u istoj rečenici već skreću pažnju. A zamislite kako je tek zanimljiva njihova ljubavna priča.

Tajna, nežna, 26 godina pažljivo negovana, gajena za večnost. Sad kad njega više nema, ona, koju je naslikao na mnogim platnima i tako joj podario besmrtnost.

Kako ste upoznali Ljubu?

- Naš prvi susret je bio kao u ljubavnim romanima. U avionu, zapravo na “gejtu”. Tada sam školovala svoje kćerke u Kanu i pošla sam im u posetu preko Pariza, jer nije postojao direktan let. Nameravala sam da malo procunjam francuskom prestonicom i kupim krpice. Sećam se, bila sam bogatija nego ikad, imala sam studio u kojem je mesečno vežbalo tri stotine žena. Bilo je to u vreme Ante Markovića, guvernera Avramovića, odnos marka-dinar bio je kao u bajci. Pošla sam puna sebe, bez prtljaga. I šta će mi, idem u Pariz da kupim garderobu i “Lancelove” kofere. I dok smo bili na “gejtu”, vidim da me gleda jedan šarmantan čovek. Kaže meni drugarica koja mi je pravila društvo: “To je Ljuba Popović, slikar”. A ja apsolvent istorije umetnosti, divota!

Šta se onda desilo?

- Ušli smo u avion, poleteli, i posle nekog vremena prišla mi je stjuardesa i kazala: “Gospodin Popović vam šalje šampanjac”. Iako sam mrzela šampanjac, zahvalila sam joj se, a potom se okrenula gospodinu Ljubi i poslala mu poljubac otisnut pink karminom na vizitkarti. Dopisala sam i svoj broj telefona.

Pozvao je već sutradan...

Šta vam je rekao?
- Pitao me je da li bih došla uveče u njegov atelje da vidim slike. Obradovala sam se pozivu, zapisala adresu: Val-de-Gras broj 9. Tog dana kupila sam novi parfem “Roma” i namirisala se. Toliko da je taksista otvorio prozor kako bi mogao da diše. Jadan čovek, rekao mi je: “Previše ste se namirisali, madam!” Popela sam se liftom. Ljuba je otvorio vrata i pre nego što sam zazvonila. Čekao me je. Ušla sam u atelje, u prvom delu svuda su se nalazile velike slike. Neverovatna čarolija. Gledala sam u njih, nisam mogla da odvojim pogled.

Šta je onda bilo?

- Pošli smo u sledeću prostoriju, bila je puna knjiga. U njoj je bio i mali šank, nizak sto, na njemu kolači. Oboje smo bili uzbuđeni. Kosmos je bio naš, a ja zapanjena što Ljuba ne spominje kako mirišem, pitala sam: “Ljubomire, da li vam se dopada moj novi parfem?” On se glasno nasmejao, a onda mi ispričao: “E, moja Jelenice, kad sam bio mali, jedan dečak mi je razbio nos, a kako doktorka u malom selu gde sam živeo nije imala ništa drugo, na ranu mi je sipala čist alkohol, koji mi je spalio sluzokožu i ja sam izgubio čulo mirisa zauvek. I zato često imam problem sa očima jer ne osećam isparenja uljanih boja”.

Da li ste već tada sanjali da ćete postati njegova muza?

- Ne, nisam. To je sve bilo tako uzbudljivo. Oko mene sve budale, polutani, i sad ja se napokon sviđam nekom velikom. Pomislila sam, naravno ironično, sad ću ja kao Gala Dali. A te večeri je počela čarolija koja je trajala 26 godina, i koja je bila tajna. Ne baš apsolutna, jer znale su za nju moje kćerke, kao i najbolje drugarice, moja mama, Ljubini prijatelji. Zapravo, Ljuba Popović se nežno, smrtno i zauvek zaljubio u mene.

Odmah ste to shvatili?
- Ne, naravno. Imala sam veoma dinamičan poslovni život i strasnu vezu sa oženjenim čovekom. Tu je bio i moj studio, pozorište, obaveze, mnogo obaveza. Trebalo je zaraditi novac za školovanje mojih kćerki, jer ja sam bila samohrana majka sa velikim ciljevima za njih dve.

Gde ste se viđali?

- Govorio mi je: “Jelenice, vi niste žena, vi ste kreacija”. Pisao mi je najlepša ljubavna pisma. Putovali smo zajedno u Grijer, na njegovu izložbu. Nalazili se na mostovima u Londonu, Rimu, Parizu u ponoć. Počeo je da me slika, ali tako da svi vide da sam to ja, sa mojim biserima, Lokica frizurom. To je bilo tako očigledno, a ja sam se šalila i govorila mu kako ću u istoriju umetnosti ući zahvaljujući njegovim platnima. A onda mi je on jednom rekao da je predosećao ovu ljubav. Naime, 20. novembra 1992. otvorena je izložba “Slikari Čežnje u Parizu”, i na njoj je bila izložena Ljubina slika “Glorija”. Nju je naslikao 1974. godine, a na toj izložbi mi je otkrio: “Već tada sam vas sanjao, a da nisam znao”.

Decenijama ste bili njegova velika ljubav. Otkrijte nam najintrigantnije detalje vaše veze?
- Ova tajna, čežnja, ova ljubav trajala je 26 godina. Dobijala sam najnežnija, najljubavnija pisma na svetu. Mi nikada nismo bili u pravoj vezi. Ljuba je imao dva braka i troje dece. Sve je to bila jedna nada, neostvarena ljubav, ali definitivno ljubav.

Kako su se vaši muškarci, sa kojima ste imali veze, odnosili prema vašoj i Ljubinoj specifičnoj priči?
- Niko nikada nije znao šta se dešava između Ljube i mene, osim najbližih prijatelja, njegovih i mojih.

Šta biste, da možete, poručili Ljubi sada, posle svega?
- Sada bih mu rekla - DA. Ima jedna ruska poslovica koja glasi: “Imaš, ne ceniš. Izgubiš, plačeš”. Ne plačem, ali ostala je ogromna praznina koje ću tek postati svesna i koja će biti sve veća i veća. Pisac Lorens Darel je rekao: “Grad je ceo svet ako se jedan od njegovih stanovnika voli”. I meni je Pariz bio ceo svet, sad u njemu više niko ne živi.