Ivon Jafali o afričkim korenima: Celog života sam tragala za tim drugim delom sebe

Autor:

04.07.2017 20:30

Foto:

Foto:



Televizijska voditeljka doživela je veliko uzbuđenje praćeno osećajima sreće i tuge tokom prve posete Africi, rodnom kontinentu njenog oca, koji je preminuo kad je ona imala samo dve godine

TV voditeljka Ivon Jafali (43) prvi put je posetila Afriku, kontinent odakle potiče njen otac Žan Pol, koji je preminuo kad su joj bile samo dve godine. Njegovu porodicu i rodbinu iz Kinšase nikad nije upoznala, niti je sa njima imala bilo kakav kontakt.

- Tata je bio u prvoj grupi studenata iz Kinšase koji su 1968. stigli u Beograd da steknu akademsko obrazovanje. Kad je osvojio mamu, zelenooku plavušu Olgu, Beograđanku, ni maminoj familiji nije bilo nimalo svejedno što je zet drugačije boje kože. Takav spoj bio je šokantan za ono vreme, kraj šezdesetih, pa sam ja oduvek pokušavala da pomirim te dve strane svoje ličnosti. To je sudbina svih koji potiču iz mešovitih brakova, jer imaš utisak da ne pripadaš nigde, ovde si isuviše crn, a tamo isuviše beo. Osim pored majke, jedino sam uz venčane kumove mojih roditelja, koji su takođe u mešovitom braku, Nena je Beograđanka a Benžamen Zairac, mogla da osetim taj drugi deo svoje porodice. Neprestano sam tragala za tim delom sebe pitajući se zbog čega se smejem na određeni način, odakle mi toliko energije.

Iako joj je to oduvek bila velika želja, odlazak u Kongo nije dolazio u obzir pošto je taj deo Afrike posle dugogodišnjeg građanskog rata i dalje nestabilan. Međutim, Ivon se nedavno, sasvim neočekivano, obrela u Zanzibaru.

- Poziv da otputujem u Afriku dobila sam iznenada. I do trenutka kad sam kročila na afričko tlo osećala sam veliku tremu i neizvesnost. Sve vreme sam se pitala šta me tamo čeka. Ali čim smo sleteli na aerodrom, osetila sam se kao da tu pripadam, kao da sam stigla kući. Funkcionisala sam najnormalnije. Prirodom sam bila potpuno oduševljena, a pošto nismo boravili u nekom luksuznom rizortu nego u hostelima usred prašume, okruženi raznovrsnim drvećem i rastinjem, zmijama, pacovima, stalno smo bili prinuđeni da prevazilazimo svoje strahove. Posetili smo i sela u kojima ljudi žive bez struje, u kućicama od blata i trske. Na prvi pogled se vidi koliko su puni ljubavi jedni za druge, koliko im je važno svako dete, a porodice su veoma brojne, majke ih grle svaki čas. Nemaju mnogo materijalnih stvari, ali imaju emocije, koje se sve vreme osećaju. Žitelji su goli, bosi i srećni, i uprkos svemu stalno plešu. Tu sam prepoznala i svoje osobine. Interesovalo me je i da li su oni srećniji nego mi, jer su puni neke neopisive životne radosti i dobre energije i pored siromaštva. Pitala sam se da li bih mogla da živim na takav način, i razmišljala kako je zapravo malo potrebno da čovek bude u skladu sa sobom i suštinski srećan. Prepoznala sam sebe u mnogim stvarima tamo, od osećaja za ritam do potrebe da si stalno u nekom pokretu, da možeš neprestano da plešeš, da s ljudima uvek deliš dobro i osmeh. To nekako nije baš uvek bilo za ovu sredinu. Tokom čitavog boravka u Africi raspoloženje mi je išlo od egzaltacije do euforije, od smeha do suza.

Na kontinentu svojih predaka naučila je koliko je bitno da mir pronađeš negde u sebi, i to ju je prilično promenilo.

- Postala sam svesna da duševni mir ne možeš tražiti u nekim površnim stvarima, u stilu “sve što leti to se jede”. Većina ljudi sa kojima smo se susretali je u balansu, takoreći nestvarnom stanju koje intimno priželjkuješ za sebe, da budeš u ravnoteži, da dođeš do te rečenice “Hakuna matata”, odnosno “Sve je u redu”, koju smo slušali na svakom koraku. Osetila sam neverovatan mir, a imam utisak da ću promene u sebi tek sagledati.

Čitavog života trudila se da se asimiluje u društvo u kome živi. Tokom odrastanja nije doživljavala nikakve neprijatnosti zbog boje kože.

- Oduvek sam imala super ekipu, i u školi i na studijama, bila sam i u dramskoj grupi Mike Aleksića. Moje detinjstvo možda je obeležilo i to što me je kao malu čuvao i Kenijac Stiv Hanington, tatin veliki prijatelj. Kasnije me je različitost preporučivala, a profesija kojom se bavim odredila. Imala sam samo jedan problem, sa ocem jednog svog bivšeg dečka.

Poslednjeg dana boravka u Africi upoznala je lokalnog muzičara koji im je pevao na svahiliju.

- Jezik, naravno, nisam razumela, a zapravo sam sve razumela. Mislim da je sve u životu u suštini razmena energije, čoveka u odnosu na čoveka. Oduvek sam to znala, samo me je Beograd na neki način “potrošio”.

Pojedine detalje o svom ocu saznala je iz knjige “Crni biseri” Vlade Jankovića Džeta.

- On je napisao kako nedeljama ništa nije jeo da bi skupio novac da od mog tate otkupi gitaru. Tatin bend bio je baš ozbiljna muzička ekipa, fank su svirali malo drugačije od ostalih lokalnih grupa, “Plavih dečaka” i drugih. Napravili su i trajne snimke za Radio Beograd.

Maja Gašić

Autor

Komentari. (0)

Loading