Ivana Knežević: San o Bredliju i Brodveju


Čitavog života zaljubljena u pozorište, glumica Ivana Knežević za sebe kaže da je u potpunosti profesionalno ostvarena jer je odigrala gotovo sve uloge koje je želela. Trenutno u Pozorištu na Terazijama glumi u mjuziklu “Mamma Mia!”, baziranom na najvećim hitovima grupe “ABBA”, u kojem je oživela Rouzi. Za svoj lik kaže da je veoma značajan za mjuzikl i kompleksan, ali da nije imala poteškoća kada ga je pripremala.

– Trudila sam se da budem drugačija i nova. Uloga Rouzi pruža puno mogućnosti, a ja sam je približila sebi. Igram ženu koja voli život, prirodu, provod, putovanja i muškarce. Ona uživa u sebi, duhovita je i zabavna. Prošla sam uzbudljiv proces tokom proba i drago mi je što publika prepoznaje sve ono što sam želela da kažem ovom ulogom. Mogla sam da je odigram i drugačije, ali htela sam da Rouzi bude vedra i puna optimizma, poput mene.

Jeste li možda gledali brodvejsku verziju?
– Kada sam 2008. godine boravila u Njujorku, nisam stigla da odem na predstavu, ali sam u tamošnjem bioskopu gledala filmsku verziju i nije mi se dopala, iako jednu od glavnih uloga tumači maestralna Meril Strip. Dve godine kasnije ekipa londonskog Vest Enda posetila je Beograd i tada sam pogledala njihovu “Mamma Miju!” i oduševila se. Volim predstave jer je to “živ program” u kome mogu da osetim emociju.

Bredli Kuper ima dovoljnu dozu muževnosti, blesav je i savršeno glumi

Da li se zbog toga retko pojavljujete na televiziji i u filmovima?
– Iako volim film i televiziju, pozorište je moja prva ljubav. Sticajem okolnosti, kada sam prvi put kročila na scenu, krenula sam da dobijam dobre uloge i da idem iz predstave u predstavu. Zaista sam imala najrazličitije moguće role, od manjih do velikih, glavnih, i trudila sam se da to bude na visokom izvođačkom nivou. Nekako se zaraziš pozorištem, ono te okupira i obuzme celog, a kada imaš tako lepu karijeru, pustiš da sve ide svojim tokom. Volela bih da radim i na televiziji i filmu. Trenutno imam malu ulogu u seriji “Jedne letnje noći”, koja mi je donela nešto novo i navela da razmišljam o tome šta je televizija i da li bih mogla da se snađem u tome jer nemam dovoljno iskustva pred kamerama. Ipak, više volim da sam na sceni, u svom zamišljenom svetu.

Pošto igrate u mjuziklima u Srbiji, da li možete da uporedite našu produkciju i finalni proizvod sa nekim svetskim?
– Moram da priznam da su neki naši mjuzikli, poput “Zone Zamfirove”, “Čikaga” i “Kabarea”, na zavidnom umetničkom i vizuelnom nivou. Izgledaju bogato i raskošno, uprkos činjenici da nemamo dovoljno para. Po kvalitetu smo blizu brodvejskoj produkciji, u šta sam se uverila kada sam boravila u Njujorku.

Žudite za povratkom u Njujork. Koji deo tog grada, sem ulice Brodvej, vam je omiljeni?
– Tamo sam bila pre sedam godina i uspomene polako blede, iako je to grad koji se ne zaboravlja. Šta god te zanima – Njujork to ima, on je za sve. Najviše sam uživala na Brodveju i Menhetnu, ali sam posetila i druge delove grada. Najveći utisak na mene je ostavio Central park, jer mi je neverovatno da usred ogromne, brze metropole postoji tako velika zelena površina gde možeš da uživaš kao da si van civilizacije. To je oaza mira. Potpuno fantastično.

IVANA-KNEZEVIC-02

Kako gledate na nagrade koje su vam dodeljivali?
– Govorim u svoje ime, ali verujem da će se kolege složiti sa konstatacijom da tokom pripreme predstave mi glumci ne razmišljamo o priznanjima, već želimo da uradimo svoj posao najbolje što možemo i umemo. Kad nagrada stigne, to je velika čast, ali s njom dolaze i pitanja poput – “Da li sam je zaslužila?” Na kraju uvek dođeš do zaključka da moraš da je opravdaš. Ona je podstrek za napredak, da budeš bolji i grabiš više.

Neke vaše kolege odlaze iz zemlje, dok drugi tvrde da u glumi nema novca. Ima li gluma budućnost u Srbiji?
– Gluma svakako ima budućnost u Srbiji jer je to umetnost koja nam je svima preko potrebna: nama glumcima da se njom bavimo, a publici da nas gleda i uživa u našim kreacijama. Bez umetnosti nema ničega. Kolege koje napuštaju zanat volim i poštujem, i želim im sve najbolje. Verujem da iza njihove odluke stoji veliki privatni razlog. Svakako je teško živeti u Srbiji danas, ali mislim da to nema veze sa profesijom. Teško je, ali borimo se, pa dokle stignemo.

Nije li gluma zapravo zanat koji se radi iz ljubavi, a ne zbog novca?
– Pa, nije. Ja se njome bavim prvenstveno iz ljubavi, ali kad odlučiš da ti to bude poziv, onda na nju moraš da gledaš i kroz novac. Kada bismo to radili samo iz ljubavi, bili bismo amateri. Biti profesionalac, pored toga da posao obavljaš savesno i odgovorno, znači i da dobiješ određenu novčanu nadoknadu za to čime se baviš.

Može li umetnost bez politike, ili bez novca? Bez čega joj lakše ide?
– Potpuno sam apolitična, zbog čega sam i izabrala umetnost kao zanimanje. I mislim da ona ne zavisi od politike. Naravno, poneki režiser tu i tamo voli da provuče političku poruku kroz predstavu, ali ja kao umetnik ne bavim se time.

Postoji li uloga koju priželjkujete?
– Zaista sam odigrala mnogo lepih uloga, poput Velme u “Čikagu” i Seli Bouls u “Kaberu”, čak i “Gloriju” Ranka Marinkovića, koju sam spremala i za prijemni na Akademiji. Ostvarena sam što se toga tiče. Svaki glumac uvek priželjkuje novu, inspirativnu ulogu koja dira i pokreće. Nešto što će mu biti uzbudljivo u svakom smislu.

Bredli Kuper trenutno igra u predstavi “The Elephant Man” na Brodveju. Planirate li da ga gledate?
– Moj drug Ivan Bosiljčić gledao je predstavu i rekao mi je da je Bredli maestralan, ali ne verujem ću otići u Njujork dok on glumi u tom komadu. Zaista ga obožavam, čaroban mi je u svakom smislu. Ima dovoljnu dozu muževnosti, blesav je i savršeno glumi. Ko zna, možda ga i “uhvatim”, jer kada sam prošlog puta bila u Velikoj jabuci, pored mene u muzeju stajao je Pirs Brosnan. Zaista je visok i naočit, kao na filmu, ali nisam mu prišla jer je u ušima imao slušalice. Sve je moguće.

Foto: Vidoje Manojlović / Šminka: Lidija Dugalić
Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 620.