Isidora Bjelica: Kažu da čovek umire kad izgubi želje, a ja imam još mnogo želja


Osim što se četiri godine bori s najopasnijim protivnikom, kancerom, književnica Isidora Bjelica (49) se poslednjih mesec i po suočava i sa zapaljenjem pluća, zbog čega su joj stradale glasne žice.

Kako vam je zdravstveno stanje poslednjih nedelja?

– Već četiri godine živim u paralelnoj stvarnosti. Onaj ko nije prošao kroz bolest ne može to da shvati. Teško je i psihički i fizički. Četiri puta mi se bolest vraćala. Taman pomislim da je gotovo i onda opet iz početka. Da mi je neko pričao šta će mi se sve dešavati, rekla bih mu da ja to ne mogu da izdržim. To niko ne može, konj bi crkao. A onda, kad se desi, nemate kud i odnekud smognete snagu. Ne čitam novine, ne pratim vesti. Ivica života i smrti vas na neki način relaksira od stvari oko kojih ste se nekad nervirali. Ako čekam rezultate pet skenera ili tumor markera, baš me briga šta se piše i govori. Zaboli me samo zbog dece, jer ni ona često nisu pošteđena zluradih komenatra ili napisa. Sa druge strane, malograđani me neće naterati da odustanem od prava na slobodu izražavanja. Za mene je, kao što je rekao moj suprug, terapija da napišem šta god mi padne na pamet, i niko mi to ne može oduzeti. Ja sam pisac i moram da pišem. Ako ne pišem, umirem. Nikad nisam bila promišljena i lukava, sada još manje. Da na kraju svog traganja nisam imala sreće i otkrila bolnicu “Adžibadem Sistina” u Skoplju, danas, sasvim sigurno, ne bih bila među živima. Trenutno sam završila hemio i biću pod biološkim terapijama za održavanje, jer je najveći problem kancera jajnika što se stalno vraća. Duša me boli kad se setim mladih žena koje nisu uspele da prežive.

Isidora Bjelica: Ljubav je divno ludilo koje može da vas ubije i vaskrsne

Da li je bilo trenutaka kad ste se predavali, govorili sebi “ne mogu ja ovo”?

– Naravno da ih je bilo i da ih još ima. Mi živimo pod pritiskom da moramo biti srećni i ako na tren pokažete da ste slabi, da vam je mnogo teško, odmah doživljavate osudu. Pa šta mislite kako je to pet puta dobiti smrtnu presudu, svake tri nedelje čekati rezultate i još pored teških terapija imati i sve druge obične probleme, od toga kako izaći na kraj sa finansijama, preko vođenja računa o deci do brige o braku? Ne treba zaboraviti ni niske udarce nazovi prijatelja i susrete s raznim šarlatanima i pseudoisceliteljima. Nije to samo moja priča, to mi je govorio svaki pacijent u poodmakloj fazi bolesti. Svi se slažemo da ima mnogo dobrote, ali i jezivog zla u ljudima, koji ne shvataju da sutra nešto takvo može i njima da se desi. Da, bilo je dana kad nisam imala snage ni za molitvu, kad sam se raspadala od tuge, nemoći, očaja, bola, i osećala da mi niko ne može pomoći. Tu ste, sami pred Bogom, zapitani zašto i dokle, a onda, kad isplačete sve suze i tuge, čudom ustanete.

Jeste li razmišljali da se trajno odselite iz Beograda?

– Jesam, još pre bolesti, ali tada je bilo mnogo toga što me je vezivalo za ovaj grad. Više od tri godine pišem knjigu “Beograd koga više nema”, o prijateljima zbog kojih sam ga toliko volela. Danas se osećam usamljeno u njemu. Ostalo je svega nekoliko ljudi koji simbolišu duh i stil starog Beograda. Nema više mojih ćaskanja u sumrak sa Oljom Ivanjicki, dugih šetnji i rasprava sa Dragošem Kalajićem, ne piše mi se tekst kad znam da ga neće pročitati i dati svoj sud o njemu Bogdan Tirnanić, a da ne govorim koliko mi nedostaju druženja sa Mišom Pavićem, humor Brane Crnčevića, telefonski razgovori sa Draganom Nikolićem. Prosto, Beograd je danas pust bez svih tih ljudi s kojima smo Nebojša i ja razmenjivali ideje, misli. Imali smo s kim da sednemo u kafanu, polemišemo, da se smejemo. Nije to jedini motiv za napuštanje Beograda. Živimo na četvrtom spratu zgrade bez lifta. Teško mi je da se penjem i ponekad se u stanu osećam kao u kavezu. Kad sam se razbolela 2013, dobila sam obećanje od tadašnjeg gradonačelnika da će nam pomoći oko izgradnje lifta. Međutim, posle posete gradskog arhitekte ništa se nije desilo. Niti uspevamo da prodamo stan, niti imamo novca da samostalno instaliramo lift.

Postoji li želja koju niste ispunili?

– Kažu da čovek umire kad izgubi želje. Da, ja imam još mnogo želja. One su danas mnogo jednostavnije i naizgled običnije. To su još jedan koncert, još jedan sunčan dan, pre svega dobar marker, smejanje sa decom, dan bez bola, još jedna knjiga, još jedan zagrljaj, još malo vremena.

Autor: Gloria magazin/Jelena Milinčić
Foto: Gloria magazin/Dalibor Danilović, Marko Krunić
Podelite sa prijateljima:
Tagovi