Isidora Bjelica: Ljubav je divno ludilo koje može da vas ubije i vaskrsne


Dok je završavala poslednju seansu hemioterapija, književnica je obolela od zapaljenja pluća, zbog čega je izgubila glas, a lekari su joj savetovali da otputuje na rehabilitaciju u Herceg Novi, u kome joj društvo najčešće pravi suprug Nebojša Pajkić

Osim što se četiri godine bori s najopasnijim protivnikom, kancerom, književnica Isidora Bjelica (49) se poslednjih mesec i po suočava i sa zapaljenjem pluća, zbog čega su joj stradale glasne žice. Ona trenutno boravi u porodičnoj kući u Herceg Novom, gde je, uprkos glasinama da se razvode, stalno posećuje suprug, profesor i dramaturg Nebojša Pajkić.

– Toliko sam kašljala da sam mislila da ću, paradoksalno, pošto sam preživela peto pojavljivanje kancera, umreti od upale pluća, što se često događa. Od toga su mi veoma oštećene glasne žice, što me je nateralo da mnogo ćutim, a lekari smatraju da je za oporavak bolje da sam na moru. Ovde se odmaram, ali i radim. Krajem meseca s Kiprankom Jo Hismajer predstaviću knjigu “U pomoć, prijateljice”. To je priča o dualnoj terapiji i kako smo jedna drugu lečile od briga, tuga, problema. Takođe, ona je odgovor onima koji pokušavaju da uproste stvarnost i govore da smo mi sami krivi i odgovorni za sve probleme koji nam se dešavaju. Takav stav mnoge ljude na kraju otera u ludnicu.

Da li je suprug Nebojša stalno s vama?

– Trudi se da provodi što više vremena sa mnom, a opet, zbog obaveza na fakultetu i oko dece mora da bude u Beogradu. Pomoć mi je potrebna samo nekoliko dana posle završetka terapije. Mnogo mi znači kada je on tu, i emotivno i fizički. Nas dvoje smo veoma vezani i jako, jako patimo kad smo razdvojeni. Ljudi tvrde da protokom vremena opada strast u braku. To je laž, čovek uvek ima pravo na romantičnost i ljubavno preterivanje. Život bez preterane, strasne, turbulentne veze u kojoj ima puno smeha, suza, zagrljaja i polomljenih tanjira, nema smisla. Mislim da nije čudo što sam se razbolela, iako sam petnaest godina mlađa od Nebojše. Nikad nisam želela da živim jedan dan bez njega. Ljubav je divno ludilo koje može da vas ubije i vaskrsne. To je čudna alhemija bliskosti. Naši prijatelji često kažu da smo luđi od Skota i Zelde Ficdžerald.

Često ste zbog terapija i boravka u Herceg Novom razdvojeni od dece. Nedostaju li vam?

– Mnogo. Oni su moja najveća radost. Jedva čekam da Vila u junu završi školu i da dođe kod mene. Lav studira, dosta radi i ima divnu devojku. Čujemo se svaki dan. Pokušavam da ih ne opterećujem onim kroz šta prolazim. Trudim se da pratim njihove impulse i da, uprkos svemu, u njima razvijem veru u dobrotu, istinu, čovečnost. Kao i da uvek budem tu za njih, i radujem se što mogu sve da mi kažu.

Osećate li se najbolje kad sve radite sami, ili se ipak oslanjate na nečiju pomoć?

– Nisam naučila da štedim sebe. Za život i lečenje vam je potreban novac, a ja sam često preterivala u radu i zbog toga ugrožavala zdravlje. Čim bih se osećala bolje, držala sam književne večeri, koje su mi oduzimale preko potrebnu snagu. Mnogi se čude kako mogu tako da se ponašam dok sam na hemioterapijama. Za mene je život pravi lek, a ne izolacija, čekanje, teške misli. Kad god su takve okolnosti trudim se da živim normalno, a samo ja znam kako mi je kad padne mrak i kad počnem da premotavam film u glavi.

Autor: Gloria magazin/Jelena Milinčić
Foto: Marko Krunić, Dalibor Danilović, Privatni album
Podelite sa prijateljima:
Tagovi