Isidora Bjelica: Duša ode kad je vreme da ode, kad ima dogovor s Bogom


Književnica Isidora Bjelica vrlo otvoreno govori o borbi sa kancerom, a sada prvi put otkriva stvari o kojima je ćutala i kako je u svoju korist okrenula situaciju kada je shvatila da joj je dijagnoza oduzela budućnost

Neumornim stvaralačkim radom, koji je njen životni saputnik Nebojša Pajkić (67) nazvao kliničkim radoholičarstvom, književnica Isidora Bjelica (51) bori se sa mnogim životnim nedaćama, od kojih je najteža bolest koja joj je dijagnostikovana pre pet godina. Konstantno balansirajući na ivici života i smrti, jedan od koraka koje je preduzela da bi se spasla bio je reprogramiranje podsvesti, što je uključivalo saznanje o uzroku kancera i oslobađanje od štetnih stvari iz neposrednog okruženja i pravila ponašanja koja je naučila u detinjstvu. Između ostalog, danas više ne udovoljava svima i nema očekivanja, ne čita novine i ne sluša vesti i čaršijska ogovaranja, a u potrazi za ozdravljenjem proputovala je celu planetu. O tome piše u nekoliko svojih knjiga, a sada je odlučila da ispriča i nešto o čemu nikad nije govorila – susretima sa šamanima i neobičnim travkama koje je uzimala. Sve vreme uz nju je njena porodica, kao neiscrpni izvor ljubavi i podrške, suprug Nebojša, s kojim je ove godine proslavila dve i po decenije braka, i njihova deca, sin Lav Grigorije (23) i kćerka Vila Anđelina (17).

Oduvek ste otvoreno govorili o svemu što prolazite u životu. Postoji li još nešto što niste rekli, a žarko želite da ispričate?

– Na Sajmu knjiga, u izdanju Lagune, pojaviće se moj autobiografski roman “Poslednji put”, o mom tajnom boravku u Peruu. Tu sam pisala o onome što sam prećutkivala misleći da je to previše za ovu sredinu. Ali kad prođete ono što sam ja, iskreno prestane da vas brine da li je nešto previše. Prosto je: knjiga je uvek pismo Bogu, a njemu nikad nije previše istine. Roman pored opisa kako izgleda proći sve šamanske rituale, od ajahuaske do san pedra, otkriva stvari o kojima nisam govorila. Ovo je moje samoprekoračenje.

Upravo je izašao još jedan vaš roman, “Šta žene žele”. U kojim okolnostima je nastao?

– To su autentična pisma, naravno sa promenjenim imenima, odnosno pitanja koja su mi žene postavljale, a ja na njih odgovarala. Na neki neobičan način, kao što naša ženska tela izgledaju slično, tako i naše misli i zapitanosti liče. Možda se okolnosti menjaju, ali žene uvek imaju manje-više iste želje i brige. Knjiga se pre svega može koristiti za samoterapiju, za izlazak iz destruktivnih uverenja koja su nam “ubačena” još do sedme godine života, a mi verujemo da su naša. To su ti “demoni”, odnosno informacijski virusi koji stoje između nas i naših želja.

Želite li vi nešto od svog muškarca?

– Nemam više želja usmerenih prema muškarcu, to jest muškarcima. To me je suviše skupo koštalo, kao uostalom i mnoge žene koje su rasle na destruktivnom programu čekanja princa koji će ih učiniti potpunim. Jovana Hismajer i ja smo uradile program za oslobađanje od tih uverenja koji se zove “Udavi princezu u sebi”. Te emotivne golgote koje žene prolaze rezultat su pogrešnih očekivanja. Žena pod broj jedan treba da postane sama svoja heroina, heroina svog srca. Osoba koja istinski živi svoje želje, a ne tuđe. Koja nije Pepeljuga koja čeka da bude socijalno i emotivno izbavljena. Tek tada može ulaziti u odnose koji neće biti opasni po njen život i psihu kad onaj za koga je verovala da je pravi ispadne da nije. Dakle, život će nas uvek terati da se vratimo sebi i oslobodimo destruktivnih uverenja oko ljubavi.

Da li ste izgubili neke prijatelje dok ste prolazili kroz borbu sa kancerom, koja traje pet godina?

– Izgubiti je prejaka reč: ništa zapravo nije naše, pa u tom smislu ne možemo ni da izgubimo. Naši nisu ni prijatelji, niti muž, ni deca, ni ovo telo. Sve je to jedna privremenost naše duše. Ljudi na istim vibracijama, sa istim pogledima na svet, zbliže se, niko tu nije loš jer se nije promenio ili ne može da prati nekog drugog, sve se menja, pa i prijatelji. Teške situacije nas ubrzano menjaju, i to veliki broj ljudi ne može da prati jer je uljuljkan u svojim strahovima i trivijama. Kada promenite način razmišljanja, prirodno je da i drugačije osobe privučete u svoj život. To je egzaktan zakon privlačenja. Ne možeš posle promene svesti da promeniš familiju, ali prijatelje možeš, tačnije moraš jer više nemaš zajedničkih tema. Povređenost koja u tim trenucima nastaje samo je naličje ega, tako da je zapravo ni nema.

PAGE    1   /   2
Autor: Jelena Milinčić
Foto: Dalibor Danilović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi