Intimna abeceda Gordane Goncić: Sve što je dobro nema cenu, a najbolje se razgovara ćuteći


 

Direktorka Kulturnog centra Beograda u intimnoj abecedi otkriva zbog čega sve što je dobro nema cenu, kako se najbolje razgovara ćuteći i zašto nikad u životu ne ide đonom 

a ALEKSANDRA, moja mlađa kćerka, moje prepoznavanje. Atelje 212, zauvek moje pozorište, koje oduvek teži da bude uvek novo, koje se uvek dočeka na noge, koje je uvek ispred, čak i onda kada tako ne izgleda, avangarda.

b BULE, ljubav, čovek mog života, jedini vanzemaljac koga sam upoznala. Beograd, moj grad, moje mesto, moja porodica, moje ulice i moja kuća. Berlin, koji mi deluje tako blizu jer u njemu živi Jordan, jedan od mojih najboljih prijatelja.

c CRVENO, boja života, moja omiljena boja, iako uglavnom nosim crno.

č ČEHOV: “Potrebne su nove forme”, suština umetnosti, a i života. Čvor, zaplet radnje i rasplet situacije. Stanje napetosti, zamršene i nejasne situacije, zamršenost sudbine.

ć ĆUTANJE, kada su sve reči u glavi i kada razgovaramo bez reči, razumejući se.

d DRAMA, vrhunska umetnost, prapočetak, spoj i središte svih umetnosti, a pre svega umetnost dijaloga. I baš kao iz neke drame, moj mlađi brat je dobio ime Darko.

dž DŽABE – sve što je dobro nema cenu. Kao ljubav, prijateljstvo, razumevanje, solidarnost, pomoć.

đ NIKAD ne idem đonom, ne umem i ne želim.

e EGOCENTRIČAN, onaj koji sebe smatra središtem sveta, koji ističe vlastito ja i lične interese, koji prosuđuje sa svog ličnog stanovišta. Ima ih mnogo oko nas, zar ne?

f FILM, umetnost živih slika, naša moć da sanjamo u budnom stanju. Da svakodnevicu pretvaramo u snoviđenje.

g GLAVA NA RAMENIMA, bez nje, teško da bih išta uradila.

h HALO, reč koju izgovorim baš mnogo puta u toku dana. Može se reći na različite načine, a može ponekad da zameni čitave rečenice. Početak poziva i dugih razgovora.

i ISIDORA, moja starija kćerka, moj odraz. Igra kao simbol borbe. I kad je samo zabava, igra zrači pobedničkim sjajem.

j JEZIK je mnogo više od reči, jer predstavlja zrelost i spoznaju i ima bezgraničnu moć. To je organ rasuđivanja, koji razlikuje dobro od zla, on reže. Jovanka, moja majka, zbog koje sam ja Ja.

k KULTURNI CENTAR BEOGRADA, sigurno jedna od najznačajnijih institucija kuture našeg grada, kroz koju sam otkrila svet savremene vizuelne umetnosti i njen ogroman značaj, u kojoj rade veliki profesionalci, izuzetni ljudi i moji prijatelji.

l LEPOTA, mora da postoji da bi život imao smisla, ali nije uvek okom vidljiva. Vrlo često je neobjašnjiva i možemo samo da je osetimo.

lj LJ je veoma važno slovo, kojim počinje reč Ljubav i reč Ljudi.

m MILIVA je selo u kome je rođen moj otac Bogoje, sada naše malo utočište, naš drugi dom, naš mir. Miki, moj stariji brat, koji mi je otkrio film i fikciju, izmišljenu realnost. Melodrama, “nemoguća ljubav”, kako mi je jednom davno najbolje i najtačnije objasno Tirke.

n NEMOGUĆE I NEMA ŠANSE, naše svakodnevne prepreke. U Sačiju i od Sakana naučila sam da ništa nije nemoguće.

nj NJEN, NJEGOV, NJIHOV, ono što pripada drugima, što nije naše. Još vrlo često ima negativnu konotaciju, kao da nikako ne možemo da naučimo da postoje drugi koji nisu mi i da poštujemo različitosti.

o OKTOBARSKI SALON, najveća i najznačajnija međunarodna izložba savremene umetnosti u bivšoj Jugoslaviji i šire. Razlog zbog koga neki mnogo, mnogo važni umetnici i ljudi dolaze u Beograd. Kulturni događaj kroz koji je Beograd zaista svet.

p PREISPITIVANJE, neprestano stanje mog duha. Put, uvek kada negde otputujem jedva čekam da se vratim kući.

r REČI, na početku i na kraju, najjače oružje, naša snaga i misao.

s SERIJE, uživam u njima, najviše volim da bindžujem i da satima gledam, sama, naročito trilere i drame.

š ŠKOZORIŠTE, moja mladost, moja spoznaja umetnosti, moja najveća avangarda, pozorište koje je počinjalo i završavalo se u nama, čitav svet koji je nastajao i čije deliće i dan-danas otkrivamo u nekim novim, istraživačkim a nama tako poznatim formama.

t TAKO JE MORALO BITI I TAKO TREBA, verovanje i uteha u situacijama kada nam se čini da smo doživeli nepravdu. Torelancija, bez nje nema pozorišta, nema umetnosti i nema života sa drugima. A zar postoji neki drugi život?

u UVEK. Želim da sve što je dobro traje zauvek. Zato volim bajke, jer u njima sreća traje do kraja života. Znači uvek.

v VREME, trajanje onoga što postoji. Prošlo i buduće, pravo vreme. Vreme koje nemamo, koje gubimo i čekamo da prođe, kome prkosimo i koje nas je pregazilo. Vašington za mene nije glavni grad Amerike, to je mesto gde je moja Milena, ona koja voli, zna i razume, moj prijatelj.

z ZAŠTO? Pitanje svih pitanja. Stalno se pitam i u sebi i za sebe tragam za odgovorima, koji su verovatno uglavnom netačni.

ž ŽENA, život, pol i određenje koje sam uvek smatrala kao jednako, ravnopravno, isto, ljudsko biće.

 

Autor: Tanja Nikolić
Foto: Dalibor Danilovic/Instagram
Podelite sa prijateljima:
Tagovi