Igor Bojović: Moje putovanje u Jerusalim


Dramaturg i v. d. upravnika Pozorišta ‘Boško Buha’ našao se, prema sopstvenim rečima, u centru bliskoistočnog vrtloga, tamo gde se susreću četiri religije i gde sukobi traju vekovima, ali, začudo, nije brinuo za sigurnost i zajedno sa suprugom i sinom obišao je brojna sveta mesta i osetio neku čudnu, neobjašnjivu energiju

Odlaskom u Jerusalim i obilaskom Crkve Hristovog groba želeo sam da zaokružim jednu fazu u svom životu. U njoj sam prošao skoro ceo svet, bio na svim kontinentima, od Kube i Južne Amerike do Tajvana, Sibira, Indije i mnogih drugih zemalja. Nameravao sam da kraj tog putešestvija bude poseta ovom drevnom gradu u kome se prepliću sve tri vere, ali nisam očekivao ono što sam tamo iskusio. Energija koju sam tamo dobio učinila je da to putovanje smatram posebnim u odnosu na sva ostala. Zaista je neverovatno, kao kad biste nekome ko nema dete opisivali kako izgleda biti roditelj. Mislim da bi svaki čovek trebalo da spozna i doživi Jerusalim, u kome sam imao osećaj da je to mesto na kome je svet nastao, i na kome će jednog dana nestati.

SLAVSKA SVEĆA

Zanimljivo je da Crkvu Hristovog groba, odnosno Hram vaskrsenja Hristovog, već vekovima čuvaju muslimani. Ključeve hrama imaju dve porodice koje svakodnevno otvaraju vrata brojnim posetiocima. Svake godine na Veliku subotu uoči Vaskrsa kod Hristovog groba pravoslavni patrijarh moli se Bogu da pošalje blagodatni oganj na njega i hodočasnike. A običaj je da se tu, na grobu, zapale sveće, zatim da se ugase, ponesu i zapale u posebnim situacijama i prilikama. Jedna takva prilika bila je na Svetog Savu, slavu Pozorišta “Boško Buha”. Bila nam je to prva slava bez Milorada Mandića Mande i zapalio sam sveću iz Jerusalima za život i dalji prosperitet ove kuće. Te sveće su inače napravljene posebnom tehnologijom, s medom i voskom, mirišu posebno i specifične su. Naravno, osim njih, doneo sam i ikonu i tamjan.

Ivana Mihić: U Parizu mi se ispunila želja iz detinjstva

SOLOMONOV HRAM

U blizini crkve je i Zid plača, gde se religiozni Jevreji mole, a interesantno je da su prva tri reda kamena u zidu zapravo temelji prvog Solomonovog hrama, dok je ostatak napravljen kasnije. Video sam veliki broj Jevreja koji su se posvećeno molili, sa šeširima i molitvenim šalovima.

TRGOVCI

Inače, grad je zidom podeljen na palestinski i jevrejski deo. Mislio sam da je taj sukob dva naroda poput naše situacije s Kosovom, ali zapravo, osim zida, sve ostalo je slično: arhitektura, ulice, rastinje.Stari deo grada je ograđen i ima osam kapija, koje je napravio Sulejman Veličanstveni, i podeljen na četiri kvarta: jevrejski, hrišćanski, jermenski i arapski. Trgovci tamo nisu napadni kao u drugim zemljama istoka, ali, kao i svi ostali, obožavaju da se cenjkaju pa kupovina može biti, ukoliko ste dovoljno strpljivi, fin i zabavan ritual.

RATNO STANJE

Jerusalim se nalazi na tri gore, Maslinskoj, Sinajskoj i Hramovnoj, na kojoj su bili izgrađeni prvi i drugi Solomonov hram. Na njihovim ostacima je napravljena džamija Al Aksa sa zlatnom kupolom, u koju je hrišćanima i Jevrejima zabranjen pristup. Ona se vidi iz svih delova grada.Iza zidina starog grada je moderni Jerusalim, čiji su neki delovi više naseljeni i uređeni, drugi manje, a sve opet deluje kao celina. Zbog pomenutih podela, a i bombi koje često eksplodiraju na jednoj ili drugoj strani, ljudi su se toliko navikli na vanredne situacije da praktično žive u stanju neposredne ratne opasnosti. Sve vreme dok smo se šetali gradom bili smo okruženi brojnim vojnicima, policajcima, agentima u civilu. Uprkos svemu tome, nijednog trenutka se nisam uplašio, osećao sam se veoma bezbedno i nisam ni pomislio da bi moglo da se dogodi nešto loše. Bio sam s porodicom, suprugom Gordanom i sinom Vukašinom, što je dodatna odgovornost, ali sve je proteklo u najboljem redu.

U BLATU

Posetili smo i Crkvu Hristovog rođenja koja se nalazi u Vitlejemu. Palestinci je smatraju svojom i drže da je pod njihovom upravom, a Izraelci to ne priznaju. Na njoj se nalazi i divan reljef Sveti Georgije ubiva adžahu.Otišli smo i do Mrtvog mora, tačnije jezera. Pokušavao sam da plivam, ali isključivo na leđima, jer ukoliko se okrenete potrbuške, može vam se desiti da se ugušite od količine soli. Osećaj je neverovatan pošto zbog ogromnog saliniteta ne možete nikako da potonete. Voda je modra, zapravo izgleda kao ogromna bara, a blato je veoma lekovito i mnogi baš zbog toga dolaze, da bi nekoliko sati proveli obilno njime namazani i rešili se brojnih boljki. Ono se nosi i u svet, a brojne ugledne kozmetičke kuće koriste ga za pripremu raznih preparata jer je bogato mineralima. I sam sam sedeo u tom blatu, namazan do pojasa, poput Otela.

NEMOGUĆA MISIJA

Putujući po Izraelu bilo mi je fascinantno da vidim kako su ovi snalažljivi ljudi otimali parče po parče zemlje od pustinje, sadeći drvo po drvo, sve dok nisu dobili zelene površine. To mnogo govori i o zemlji i o stanovništvu koje se ne predaje. Sposobni su da urade nešto što na prvi pogled deluje gotovo nemoguće. Inače, Izrael je vodeća sila kad je u pitanju tehnologija, pre svega kompjuterska, vrhunski su stručnjaci za razne vrste čipova i mikročipova.

NORMALAN ŽIVOT

Posetili smo i Tel Aviv, gde sada živi moja rođaka Đina Dorner Lazar, sestričina jednog od najvećih naših i svetskih slikara Petra Lubarde, sa kojim sam u bliskom rodu po ženskoj liniji. Puno smo pričali o životu u Izraelu. Njen sin je pilot, upravlja lovačkim avionom, a i ona je tri godine služila vojsku. Navikli su na uslove stalne ratne napetosti, ali i pored toga žive normalnim životom. Da li zbog tih razgovora, tek taj “mir u centru vrtloga” preneo se i na mene, i sve vreme dok smo bili tamo osećao sam se potpuno bezbedno, iako smo neprestano bili okruženi vojnicima sa oružjem sa dugim cevima i policijom u civilu.

Autor: Gloria magazin
Foto: Privatna arhiva, Guliver Thinkstock
Podelite sa prijateljima:
Tagovi