Hristina Popović: Moja polarna avantura (foto/video)
04.05.2018 22:51
Foto:
Beogradska dramska umetnica učestvovala je na čuvenoj trci Fjällräven Polar gde je u snežnim bespućima Švedske i Norveške testirala svoju fizičku i mentalnu snagu, a za čitaoce Glorije vodila je dnevnik ove nesvakidašnje pustolovine
Glumica Hristina Popović (35), koja se celog života bavi adrenalinskim sportovima zahvaljujući kojima se uspela na Kilimandžaro, istrčala polumaraton, silazila u vulkanska grotla i ronila sa ajkulama u Karipskom moru, odnedavno se vratila sa najizazovnije avanture do sada: obilaska Severnog pola na sankama koje vuku haskiji. Put dugačak 300 kilometara prešla je za pet dana i tom prilikom, nakon vrlo kratke pripreme, ispitala svoju mentalnu i fizičku izdržljivost. Videla je polarnu svetlost, skočila u ledeno jezero i umalo doživela snežno slepilo, a ekskluzivno čitaocima Glorije dala je izvode iz svojih dnevničkih zapisa.
Nulti dan (9. april)
Skoro cela naša grupa, sastavljena od 24 ljudi iz celog sveta, našla se dva dana pre početka Fjällräven Polar avanture u Stokholmu, kako bi se upoznala. Od kada postoji takmičenje, od 1997. godine, mi smo prvi koji su se toga dosetili. To je bila veoma dobra ideja jer smo zahvaljujući tome postali izuzetan tim. Bilo je interesantno videti sav taj miks kultura i generacija na jednom mestu. Naš najmlađi član je devetnaestogodišnja devojka iz Mongolije, a najstariji Danac od 72. Zbliženi, krećemo na mini-obuku od jednog dana. Ona se odvija u Sigtuni, najstarijem švedskom gradu. Daju nam opremu i tad shvatam zašto su nam rekli da od kuće ponesemo samo četkicu za zube. Naučili smo kako da zapalimo vatru bez šibice, nožem i kremenom, a moja buduća cimerka u šatoru, Kiti iz Mađarske, i ja to smo uspele prve. Iz razloga što smo najviše i obe svetle kose, odmah su nas prozvali super ženama (super women).
Prvi dan (10. april)
Grad Tromse je poznat po fudbalskom klubu i tu smo se kratko zadržali. Odatle smo još sat vremena putovali do nekih udaljenih brda, pa krenuli za kamp Tamok. Dočekao nas je čuveni Johan Skulman, čovek po čijim knjigama o preživljavanju u zimskim uslovima se i dalje uči norveška vojska. Kad smo ga nazvali kapetane, rekao je: “Nemojte da me vređate, molim vas”. I tek tada sam shvatila da ovo nije obilazak Severnog pola na sankama, niti bilo kakvo takmičenje, već jedna ozbiljna obuka iz preživljavanja u ekstremno hladnim uslovima. Skulman nam se obratio rečenicom: “Kad me čujete da govorim ili da tapšem, imate 20 sekundi da se nađete ispred mene u grupi”. I tada je krenuo vojni dril. Odveo nas je do dubokog snega i podigao šator, da nam pokaže kako se to radi. A onda smo mi imali samo pola sata da ponovimo isto. Prvi put u životu sam videla pravi ekspedicijski šator, jedini koji sam znala da sklopim do tada je onaj kamperski, kad pobadate kočiće u zemlju. Po snegu je to mnogo teže uraditi, ali svi su podigli šatore u rekordnom roku.
Nešto kasnije smo se upoznali sa mušerima, vodičima pasa. Došli su bez njih, samo da nam pokažu sanke i ispričaju pravila. Jedno od njih glasi - nikad ne ispuštaj sanke iz ruku, čak ni kad kreneš da padaš. Jer psi nastavljaju da trče. Ako padaš, to uradi zajedno sa sankama i iskreni ih na bok, kako bi psi zaustavili kretanje. To je veoma teško izvesti u trenutku, zbog adrenalina i nesvesnih radnji, ali, eto, mušeri su insistirali na tome.
Nakon upoznavanja sa mušerima usledilo je nešto što je meni kao nekom ko je završio filološku gimnaziju najteže palo - kuhinja. Ona ima neki niz radnjica koje idu svojim tokom - kad se koji ventil otvara, koje su to fizičke i hemijske rakcije, kako zapaliti vatru na primusu (koji nije onaj klasični koji ja nosim kad idem na kampovanje sa kćerkom, već na naftu). Dugo je trajalo to dok smo svi ukapirali kako se zapravo koristi. A jedno od najvažnijih pravila, koje sam takođe naučila danas, jeste da ostanete suvi. Još prve večeri sam uspela da pokvasim vreću za spavanje zato što sam ostavila telefon u njoj, koji se kondenzovao i ispustio vlagu. U prvi mah sam pomislila da mi se prosula flašica s vodom.
Drugi dan (11. april)
Posle Tamoka krenuli smo do drugog kampa po pse. Kad smo ih preuzeli, trka je mogla da počne. Svaka grupa dobila je po jednog mušera. Oni treba da idu ispred nas i kontrolišu pse. Svako je dobio po šest haskija, dok mušer ima osam i u slučaju da se neki od njih povredi ili zanemoća, oni ga menjaju. Psi su veoma snažni i željni da trče, presrećni su dok vuku sanke jer su za to stvoreni. Ne daju nam da napravimo ni pauzu od deset sekundi pošto ne mogu da čekaju, ali su prevelike maze. Umiljavaju se i ližu vas, grickaju za uvo. I najvažnije je zbrinuti prvo njih.
Posle najnužnije obuke nultog i prvog dana usledili su izazovi. Trebalo je voziti osam sati sa kratkim pauzama i preći 80 kilometara. Ali, prolazili smo kroz nestvarne predele. Oko vas je potpuna belina i sve vreme se osećate kao da ste na drugoj planeti, kao da vas sunce greje iz nekog drugog ugla. Jedna od greški koju sam napravila danas, a po Skulmanu jedino ako grešite možete nešto i da naučite, jeste ta što nisam ponela specijalne naočare za sunce. Tutnula sam ih negde u sanke i mrzelo me je da ih tražim jer su svi bili spremni za polazak. Kad su ljudi iz ekipe shvatili šta sam uradila, rekli su mi da ću sigurno oslepeti na nekoliko dana. Dali su mi paracetamol da ne bih osećala bolove, ali ja sam počela da se molim da sve bude u redu i služila se nekom svojom tehnikom da odagnam snežno slepilo. Mislila sam da ću zbog gluposti završiti trku na samom početku, ali pravim čudom prošla sam samo sa velikim oteklinama i podočnjacima, zbog čega su mi se oči malčice zatvorile. Imala sam mnogo sreće.
Kad smo stigli u kamp broj tri, počeo je da duva snažan vetar, više od 40 milja na sat. Kamp je bio smešten na brdu, i u tim snežnim i vetrovitim uslovima trebalo je podići šatore. Kako smo svi bili umorni, a i od straha da se ne smrznemo, postavili smo ih u rekordnom roku. Isprva mi se plakalo od umora, a onda se odjednom pojavila neka nova snaga koja je sredila šator, prokuvala četiri litre vode za sutradan, nahranila pse. Potom sam legla da spavam. Neviđene su krize iz kojih se dosta uči o sebi i o drugima. Naše telo može mnogo više nego što mislimo.
Treći dan (12. april)
Nakon vožnje po prelepim predelima uveče smo došli do zaleđenog jezera na kome se nalazio kamp. Kad stignete na odredište, prvo psima date vodu i hranu, izmazite ih, vežete ih za kanape i obučete im kaputiće da se ne posmrzavaju. Govanca sakupite i pokopate u snegu, da bi kamp posle vas ostao potpuno čist. Zato je ta priroda netaknuta i fantastična. Što se naših toaleta tiče, mi obeležavamo teritoriju po šumi, a kad smo jednom na norveško-švedskoj granici naišli na čučavac, našoj sreći nije bilo kraja. Ta promena perspektive je fantastična - na taj toalet smo gledali kao na Hilton. Te noći na jezeru su nam napravili logorsku vaticu i na njoj pripremili losa ili irvasa, meso koje nam je dalo snagu za dalji put. Zagrejala sam se uz vatru a onda otišla da ganjam polarnu svetlost. Nisam htela da odem u šator dok se ne pojavi. Tek oko ponoći sam legla da spavam, pa još na ledu, i to je jedina noć kad mi je bilo zaista hladno.
Četvrti dan (13. april)
Četvrtog dana nam se krajolik potpuno izmenio jer smo ušli u arktičke tundre. Meni je to bio znak da se približava dolazak kući, jer čim se pojavi šuma, znate da je negde blizu čovek, pa još kad vidite tragove životinja - zečeva, irvasa, lisice - znate da niste sami. Na onoj belini se ne vidi ništa i tu ne živi niko, sem možda vanzemaljaca. U tundrama smo utabali sneg 30-40 centimetara u dubinu, u obliku kvadrata, i spavali bez šatora, napolju na otvorenom. Ova noć mi je bila najlepša. Ipak, u strahu da ne naiđe neka životinja, zaspala sam u trouglu između pasa. Kada me je Kiti pozvala da dođem među ljude jer ću se u suprotnom probuditi u psećoj kaki, rekla sam da je i to bolje nego da ujutru ugledam irvasov rog. Moja polarna familija je brinula o meni, ali zato što sam i sama bila mnogo brižna, dobila sam nadimak “Mama Popo”. Tek sada sam zaista shvatila šta znači timski rad i koliko je to dobro. Timski rad zbližava ljude i izvlači najbolje iz njih.
Peti dan (14. april)
Poslednji dan trke je prolazak kroz cilj. Kao pravi megaloman stavila sam našu srpsku zastavu preko celih sanki, dok je većina držala one male zastavice za mahanje. Danas sam prvi put u životu osetila ponos zbog toga što predstavljam svoju zemlju negde u svetu i shvatila kako se svi sportisti osećaju na velikim takmičenjima. To me je dirnulo i u suzama sam prošla kroz cilj. Sve ovo je bilo veoma izazovno za mene, i za dušu i za telo. Uspela sam se i na Kilimandžaro i bavim se trijatlonom, i znam kako je kad te neke krize naiđu i kad mislite da ćete odustati, i da sve to brzo prođe, ali nikad nisam ovako nešto doživela. Bilo je podjednako i lepo i teško. Svi smo plakali, cela ekspedicija. Svi smo u ekstremno teškim uslovima zadržali dobar duh, što je gotovo nemoguće.
Finiš se odvijao u Kiruni, gradu poznatom po ledenom hotelu. Očkivala sam da ćemo uleteti u neku civilizaciju, a mi smo se opet našli u kampu u kome nije bilo struje. Spavali smo u vojnim spavaonicama, i kad smo shvatili da nema kupatila, nas nekoliko je otrčalo u kupaćim kostimima do otvora u ledenom jezeru i skočilo u njega. Ništa nam nije bilo, a izašli smo na minus 17 i bosi po snegu se vratili u kamp. Uveče su nam spremili najbolju večeru ikada, sa specijalitetima od divljači. A onda su nam organizovali i žurku, pa smo uz di-džeja đuskali do četiri ujutro.
