Gorčin Stojanović: Zašto nikada ne bih otišao na pusto ostrvo

Umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta i reditelj Gorčin Stojanović, čija je poslednja predstava “Don Žuan” uzbudila prestoničke duhove, ne bi otišao na pusto ostrvo jer tamo nema kafana, a još pamti koncert “Talking Headsa” iz 1982. godine, kao i prvi poljubac sa dve godine starijom devojčicom

Šta biste bili da niste reditelj?

- Noćni portir. U pozorištu.

Prva predstava i utisak o njoj?

- Prva je, mislim, bila lutkarska. Poželeo sam da vidim šta je iza.

Sećate li se prvog poljupca?

- Sećam se. Bila je starija od mene. Cele dve godine.

Koji biste zanat odabrali?

- Ja i jesam zanatlija. Režija je, pre svega, zanat. Umetnost ne može bez zanata. A bio bih časovničar.

Savet koji biste želeli da vaše dete usvoji?

- Ne ponavljaj moje greške. Pravi svoje.

Kakav je Gorčin kada mu nisu sve ovce na broju?

- Vuk u ovčijoj koži.

Omiljeni  junak iz bajki?

- Ivanuška Duračok.

Koji je vaš porok?

- Kafa.

Tri knjige koje biste odneli na pusto ostrvo?

- “Pustolovine Toma Sojera”, “Hamlet”, “U potrazi za izgubljenim vremenom”.  Samo, ne bih išao na pusto ostrvo. Nema kafana.

Poželite li ponekad da ste opet dete?

- Ne.

Koga smatrate hrabrim čovekom?

- Onoga koji je spreman da se suoči sa samim sobom.

Don Žuan ili Kazanova?

- Nijedan.

Omiljeni dramski citat?

- “Ima nekog proviđenja i u padu jednog vrapca”.

Volite li instituciju zvanu srpska kafana?

- Apsolutno.

Pratite li modu?

- Ponekad, u samoodbrani.

Projekat o kome sanjate?

- Ne sanjam “projekte”, ali priželjkujem poneko delo.

Koncert koji posebno pamtite?

- “Talking Heads”, Hala “Pionir”, 27. jul 1982.

#TalkingHeads #vinyl #StopMakingSense

A post shared by Thomas Stanley (@stanleysrecords) on Mar 19, 2017 at 9:58am PDT

Misao koja vas umiri?

- Sve će se ovo zvati prošlošću.