Glumac Svetozar Cvetković: Interesuju me ‘pomerene’ stvari

Slavni srpski glumac Svetozar Cvetković otkriva kako se zaljubio u fotografiju pre četiri decenije i zbog čega mu porodična slavlja nisu inspirativna za slikanje

 

Glumac Svetozar Cvetković (61) još kao klinac se zainteresovao za fotografiju zahvaljujući starom foto-aparatu svog oca Stefana. S vremenom je savladao i tajne izrade fotografija u foto-laboratoriji, od crno-belih do onih u koloru, a strast se toliko razvila da je čak imao i jednu samostalnu izložbu u svom matičnom pozorištu, Ateljeu 212.


– Tata mi je s jednog putovanja doneo ruski “zenit” i prvo sam počeo da slikam njime. Bilo je to na kraju osnovne škole, kad sam polazio u gimnaziju. U to vreme sam dosta eksperimentisao i sve to delovalo mi je vrlo zabavno. Kad sam završio Fakultet dramskih umetnosti, 1981. u Švedskoj sam snimao svoj prvi film, “Mister Montenegro” kod Dušana Makavejeva. Sećam se da sam štedeo na dnevnicama da bih mogao da kupim aparat “nikon” sa dva objektiva. Bio sam presrećan, međutim, kad sam se vraćao kući, neko mi je na aerodromu ukrao foto-aparat, dok su mi objektivi, na sreću, ostali. Čuvam ih i danas.

 

Umesto tog ukradenog, otac mu je u Italiji kupio novi aparat, takođe “nikon”, s kojim je uradio na hiljade fotografija. S vršnjacima i nešto starijim kolegama koji su delili istu strast ovladao je i tehnikom njihove izrade.

U kuhinji sam sklopio kompletnu laboratoriju i tamo sve pravio, čak sam naučio da radim i slajdove kao printove, što je tada bilo veoma moderno, takozvanom cibahrom tehnikom. Voleo sam te neobične geometrijske i figure divne estetike koje su mi se stvarale pred očima dok sam gledao kroz objektiv. Fotografija me je u to vreme prilično zaokupila, i sa tehnološke i sa estetske strane, a mnogo sam se družio i sa fotografkinjom Gorankom Matić od koje sam dosta toga saznao. Mislim da je ono što sam u to vreme napravio, između 20. i 30. godine, najbolje što sam uradio. Danas sve te radove ljubomorno čuva moja starija kćerka Dea.

Motivi na fotografijama su mu uglavnom bili priroda i apstrakcije, jer ljudi tada, osamdesetih, nisu želeli previše da se fotografišu.

– Odlazio sam u Ameriku i hteo tamo da ovekovečim ljude na ulicama, ali mnogi su mi za to tražili dolar. U to vreme Amerika je nama Evropljanima, čini se, bila mnogo fascinantnija nego danas. Tada je sve bilo mnogo daleko i morao si mnogo da putuješ kako bi video i snimio nešto zanimljivo. Danas su sredstva vizuelne komunikacije izuzetna, vrlo prisutna i jednostavna za rukovanje, pa sad u svakom trenutku možete da vidite šta se dešava u bilo kom kraju planete.

 

Poslednju fascinaciju nekim pejzažom imao je pre nekoliko godina, dok je snimao film u Sahari.

– Bilo je to neverovatno uzbudljivo, prvi put mi je pustinja bila istinsko otkrovenje, jer nikad nije ista. Dine se neprestano pomeraju i sve izgleda potpuno drugačije na izlasku i zalasku sunca. To me je baš oduševilo i želeo sam da napravim prave fotografije aparatom, a ne mobilnim telefonom, iako ovi nove generacije najčešće imaju odličnu kameru.

 

Pošto je jedno vreme fotografisao i pozorišne predstave, zajedno s rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem došao je na ideju da napravi izložbu.

– Muci je u tada spremao predstavu “Madam San Žen” u Narodnom pozorištu i veoma su mu se dopale fotografije koje sam uradio, pa smo se dogovorili da priredim izložbu koja bi obuhvatila ne samo tu nego i druge predstave, kao i fotografije koje su nastale u mestima gde sam putovao, letovao. Na galeriji u Ateljeu 212 izložio sam 35 dela, pod nazivom “Bolja prošlost”, jer sam i tada bio ubeđen da je sve ono što je ostalo iza nas mnogo bolje nego ovo danas. Bili su to mahom kolori i čini se da je to izazvalo dosta pažnje, kako među publikom koja je dolazila na predstave, tako i među kritičarima. Fotografije su se svidele i kolegama i sačuvao sam lepo sećanje na taj događaj.

 

Ipak, nije od onih fotografa koji pravi albume.

– Radio sam uglavnom velike formate, 20 sa 25 centimetara, što je donekle i nepraktično. Nikad nisam zažalio što nisam postao profesionalni fotograf, a nisam ni od onih koji imaju potrebu da ovekoveče sva porodična slavlja. To me ne zanima jer je isuviše uobičajeno. Mene interesuju “pomerene” stvari – ljudi u autobusu, tramvaju, avionu, na ulici, u nekoj prirodi koja izgleda neobično i pomalo čudno.

Autor: Tanja Nikolić
Foto: Nebojša Babić
Podelite sa prijateljima:
Tagovi