Fantastična jutra i suton na Dunavu, Feđa Stojanović: Sreća se zove Dunav!

Pošto su mu kolege, na čelu sa nezaboravnim Markom Nikolićem, otkrile prednosti velike reke, glumac Feđa Stojanović živi u Grockoj od aprila do novembra, uživajući u čarobnoj prirodi i pričama s alasima.

Ko nije doživeo fantastična jutra i sutone na Dunavu, teško može da shvati o kakvom je uživanju reč. Te scene su stvarno za nezaborav, i samo onaj ko je to video razume zbog čega sam kraj Dunava našao sve ono što mi je u životu potrebno. Ovako svoju veliku ljubav prema ovoj moćnoj reci opisuje glumac Feđa Stojanović (72), koji u poslednjoj deceniji dobar deo godine provodi na njenim obalama, u živopisnoj Grockoj, na pola puta između Beograda i Smedereva.

- Čitavog života imam čamac jer volim vodu: more, reku, jezero. Ne mogu ni da zamislim neki kraj koji je lep a da nije pored vode, to mi je potpuno nemoguće. Moji roditelji su svojevremeno imali kuću u Rovinju i tamo sam se odlično snalazio, pecao, plovio, znao gde riba grize. Devedesetih smo silom prilika morali da prodamo kuću, pa sam ostao bez mora. Bio sam očajan. Prijatelji, pre svih kolega Marko Nikolić, ubedili su me da krenem s njima u istraživanje Dunava. Plovili smo njihovim velikim čamcima sa kabinama i zaustavljali se gde god smo poželeli, jer ova velika reka ima mnogo skrivenih, divljih ostrva koja su najčešće pusta. Tamo su se pojavljivale predivne obale i plaže, na kojima smo ostajali danima, a bilo je i dobrih mesta za pecanje.

Feđa Stojanović: Sicilijanska svadba sa ukusom srpske rakije

Posle jedne takve uzbudljive avature poželeo je da ima svoj čamac. Nabavio je jedan sa kabinom, na kome je njegova kćerka Zoja praktično odrasla.

- Predivne dane proveli smo na reci, znali smo da se otisnemo i odemo do Đerdapske klisure, ili da samo obilazimo usamljena ostrva i uživamo u divljini i očaravajućoj lepoti. Zoja se radovala tim avanturama, a osim pecanja, obožavali smo i da se kupamo. Sećam se da smo pre dve godine zatvorili sezonu krajem oktobra, pošto je vreme i u poznu jesen bilo izuzetno toplo i prijatno.

 Život dunavskog mornara neočekivano se promenio kad je od tetke Cane u nasledstvo dobio vikend kuću u Grockoj.

- Tetka me je zaklela da tu kućicu nikad ne smem da prodam. U početku mi je to sve delovalo besmisleno, jer me vikendice nikad nisu privlačile. Moji su imali vikendicu u Barajevu, a tamo sam odlazio jedino kad roditelji nisu bili prisutni, da bih mogao da pravim žurke. Ipak, odlučio sam da ovu kuću zadržim i tako ispunim tetkin zavet. S vremenom sam počeo da uviđam prednosti Grocke. Volim Dunav, njegove rukavce i ostrva u okolini, kao i pristupačnu obalu gde može da se peca. U međuvremenu sam prodao veliki čamac s kabinom, jer mi više nije bio potreban, pošto su sva ostrva na koja poželim da otplovim vrlo blizu. Nabavio sam jedan mali čamac koji je sasvim dovoljan. U Grockoj sam već deset godina i tu provodim vreme od aprila do novembra. Mnogo mi je lepo, imam sve što mi je potrebno, a i moji ukućani, supruga Olja, kćerka Zoja i zet Đovani, veoma su je zavoleli.

Feđa Stojanović: Fali mi jedan osmeh za dobro jutro

Kuća je smeštena na brdu, odakle pogled puca na okolinu.

- Bio sam te sreće da dođem u Atelje 212 kad je upravnica bila Mira Trailović i da obiđem pola planete, a dosta sam putovao i privatno, pa sam video sve što me je u životu zanimalo. Ovde imam sve što zaželim, Dunav i svu tu lepotu koja me okružuje, i tu se osećam najprijatnije, pa poslednjih godina ni ne razmišljam o nekom letovanju po svetu. Amaterski se bavim voćarstvom, s prijateljima ribolovcima družim se i smejem po čitav dan i ništa mi više ne treba. Možda je u pitanju to da ljudi mojih godina tragaju za ovakvim oazama mira. Ja sam svoju, na sreću, pronašao tačno kad je bilo potrebno. I sad uživam svim srcem.

Glumac priznaje da jedino zimu ne provodi u Grockoj jer ne voli to godišnje doba.

- Mnogi Gročani mi kažu da ne znam kakva je to lepota kad sve zabeli. Ali ja sebe vidim isključivo napolju, kad mogu da stavim krevet nasred trave i u hladovini čitam ili eventualno zaspim. A baš da stavim krevet na sneg, to ne ide. I morao bih mnogo vremena da provedem u kući, što me uopšte ne privlači. Zima mi samo daje vremena da maštam kad ću se vratiti. Mislim da bih tokom godine, do zime, možda mogao i da živim tamo, samo da nemam tako specifičan posao koji podrazumeva probe ujutru, snimanja preko dana i predstave uveče. To bi mi dosta zakomplikovalo život.