Džeremi Ajrons: Perfekcionista u glumi, hedonista u životu


Britanski oskarovac proslavio je sedamdeseti rođendan u svom dvorcu ‘Kilcoe’ u Irskoj, gde uživa u miru i prirodi s glumicom Šinejd Kjuzak, s kojom je u braku već četiri decenije

Samo je devet glumaca osvojilo takozvanu trostruku krunu, tri najuglednije svetske nagrade: Oskara, Toni i Emi. Jedan od njih, prema oceni mnogih i najuverljiviji, jeste Britanac Džeremi Ajrons, koji je u pedesetogodišnjoj karijeri ostvario bogat raspon uloga, od klasičnih šekspirijanskih do potpuno savremenih i atipičnih.

– On je jednostavno neverovatan – objasnio je nedavno američki filmski kritičar Leonard Maltin. – Kad sam ga gledao kao Kafku, ili kao pohotnog oca u “Požudi”, ili profesora Hamberta u “Loliti”, potom kao papu u seriji “The Borgias”, kao Antonija u “Mletačkom trgovcu”, ili ma kom drugom liku, uvek bi me uverio da mu je upravo ta uloga najbolja u karijeri.

Međutim, Džeremi Ajrons, koji je 19. septembra proslavio 70. rođendan, mnogo je kritičniji:

– Ne znam koliko je to dobro, ali ja sam od onih glumaca koji, kad se snimanje završi, nikad nisu potpuno zadovoljni. Uvek mi se čini da sam to mogao uraditi bolje. Možda me taj izazov da pobedim samoga sebe drži tako dugo u ovom poslu. Ponekad zavidim ljudima poput Ala Paćina, koji glumi tako strastveno kao da na svetu ne postoji ništa drugo. Što se mene tiče, prestaću da se bavim glumom kad osetim da sam dao sve od sebe i da više nemam izazova.

No, sudeći prema prvim reakcijama kritike, čini se da i u svom najnovijem filmu, premijerno prikazanom 31. avgusta, ponovo briljira. U “An Actor Prepares” tumači lik vremešnog glumca, hroničnog alkoholičara, koji nakon teškog srčanog udara nekoliko dana automobilom putuje s Istočne na Zapadnu obalu SAD u društvu sina, kog zapravo jedva poznaje. A to je pak podstaklo šuškanja kako mu krajem ove godine verovatno neće izmaći poziv u Bakingamsku palatu i titula ser, koju su već dobili i znatno manje uspešni umetnici Velike Britanije.

– O tome se, znate, kod nas ne govori na taj način – suzdržano je objasnio. – Jednostavno nije uobičajeno, a ni pristojno. Ipak, mislim da me njeno veličanstvo neće pozvati jer sam odavno priznao da ne držim do titula. Glumac sam, na neki način buntovnik, svakako kritičar, duh koji ne voli da se svrstava u kategorije. Osim toga, imam dovoljno priznanja i nagrada, zaista mi ne treba još jedna.

Rođen u mestu Kaus na ostrvu Vajtu, Džeremi Ajrons je treće dete knjigovođe Pola Dugana Ajronsa i Barbare En Brereton, poreklom Irkinje, koja se brinula o kući i deci. Uz starijeg brata Kristofera i sestru Felisiti En, Džeremi je, kao najmlađi, bio ljubimac u porodici. Kako je to već uobičajeno u Velikoj Britaniji, roditelji su ga s dvanaest godina poslali u internat Šerborn u Dorsetu, tada još školu za dečake, koju je pohađao do 1966.

– Bio sam impresioniran školom, okruženjem, činjenicom da sam tako daleko od kuće… Znate, u poratno vreme vladala je velika nestašica svega i s ostrva se nije baš često putovalo na kopno – objasnio je jednom. – Zapravo, putovalo se jednom godišnje, pre Božića, kad bi nas otac odveo na neku prigodnu predstavu.

Kad je prvobitno uzbuđenje zbog nove sredine počelo da jenjava, Džeremi je shvatio da ga škola ne zanima pa je počeo da nalazi sve moguće izgovore kako bi radio nešto drugo, samo da može da izostane s nastave. Pridružio se školskom sastavu Four Pillars of Wisdom (Četiri stuba mudrosti), u kojem je svirao bubnjeve, a mnogo vremena provodio je i na školskom imanju, na kojem su se uzgajali konji. Tako je nastala jedna od njegovih velikih životnih strasti, ona prema jahanju.

– Konji su najplemenitija stvorenja na svetu – objasnio je u jednom intervjuu. – Plahi su, uprkos svojoj veličini i snazi, ali kad ih upoznate i kad vas prihvate, nijedan odnos se ne može meriti s tim.

Iako kaže da najviše voli prirodu, mir i tišinu – ne može da odoli brzim motorima

U to doba se dvoumio između dva zvanja koja su ga podjednako privlačila – veterine i glume – no nakon srednje škole ipak se prijavio na glumačku akademiju u Londonu. Prijemni ispit nije prošao, ali nije zbog toga očajavao. Verujući da će mu biti lakše da uspe u manjem gradu, iz Londona je otišao u Bristol, na jugozapadu Engleske. Ni tamo nije dobio priliku u nekom od gradskih teatara, pa je zarađivao pevajući uz gitaru u centru grada, uvek u blizini pozorišta. Tako je za kratko vreme upoznao mnogo ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, imali veze s daskama koje život znače, a oni su mu pomogli da se upiše u glumačku školu bristolskog teatra Old Vik, gde je čvrsto zgrabio šansu koja mu je, kako kaže, “pala s neba”. Veliki trud – predanost učenju i njegov perfekcionizam – urodio je plodom, te je već 1970. dobio prvu ulogu.

Džeremijev marljiv rad, ali i nesporan talenat, uočili su oni kojima je pozorište životni posao i strast, pa je ubrzo stigao poziv iz londonskog teatra Roundhouse, u kojem je debitovao s ulogom Ivana Krstitelja u mjuziklu “Godspell”. Ajrons nije ni slutio da će se u sledećih nekoliko godina u Roundhouseu, a potom i u mnogo poznatijem Wyndham’su u nekoliko predstava pred publikom pokloniti više od 1200 puta.

Uz uspešne nastupe u dva teatra, sedamdesetih godina je njegov talenat prepoznala i dramska redakcija BBC-ja te ga angažovala u dečjoj seriji “Play Away”, a nakon što je to odradio savršeno, 1974. je glumio Franca Lista u jednoj epizodi serije “Notorious Woman”, snimljene prema tekstu francuske spisateljice Žorž Sand. Publika je sjajno reagovala, kritika ga je nepodeljeno nagradila lovorikama i ponude su počele da pljušte.

– Gledajući s vremenske distance, sve je nekako teklo brzo, glatko, gotovo bez prepreka – objasnio je. – Međutim, nije bilo baš tako. Bio sam još vrlo mlad i neiskusan, ali sam imao sreću što se u Londonu tada moglo gledati najbolje od najboljeg u svetu pozorišta, pa sam brzo shvatio kako i od koga ću najviše naučiti. U međuvremenu sam, kao i mnogi glumci na početku karijere, radio svakakve poslove, poput vođenja agencije za čišćenje stanova i poslovnih prostora, opremanja kupatila…

U mladalačkoj zaslepljenosti na trenutak mu se učinilo da će mu Džuli Halam, devojka iz pozorišne trupe u Bristolu, biti savršen životni i profesionalni podsticaj. Pre jedne zajedničke predstave 1969. s njom se impulsivno venčao, međutim, kad je adrenalin splasnuo, oboje su shvatili da je odluka bila brzopleta i nezrela pa je brak u kratkom administrativnom postupku poništen.

Džeremi i Šinejd

Premda nije bio lepotan, Džeremi je bio omiljen među devojkama. Njegov specifičan šarm i decentno držanje bili su mu najveći aduti, a tome nije mogla da odoli ni njegova vršnjakinja, irska glumica Šinejd Kjuzak, s kojom se venčao 28. marta 1978. U njihovom braku su rođena dva sina: 1978. Samjuel, koji je danas uspešan fotograf, i 1985. Maksimilijan, koji je krenuo stopama roditelja, najpre kao pozorišni, potom i kao filmski glumac.

Dve godine nakon što se oženio Ajrons je dobio ponudu da glumi u Holivudu – u filmu “Nijinsky”, o slavnom poljskom baletanu, jednom od najvećih plesnih umetnika i koreografa s početka 20. veka. Premda ostvarenje nije ispunilo očekivanja producenata, glumcu je donelo dragoceno holivudsko iskustvo. Interesovanje za njega je, naime, uveliko nadmašilo skroman uspeh filma, a još je više poraslo nakon što je 1981. bio nominovan za Zlatni globus za ulogu u televizijskoj adaptaciji romana Ivlin Vo “Povratak u Brajdšid”. Tako je 1981. stigla i ponuda koja je obeležila prekretnicu u njegovoj karijeri – glavna uloga u filmu Karela Rajsa “Žena francuskog poručnika”, u kojem je glumio s tada još neafirmisanom Meil Strip.

Film je dobio Zlatni globus, nagradu BAFTA i bio nominovan za Oskara, a Ajronsa je lansirao u vrh holivudske glumačke elite. Očekivano, producenti su ga obasipali unosnim ponudama, a on je strpljivo i sistematski birao uloge i po pravilu donosio ispravne odluke. Popularnost mu je na Novom kontinentu nezadrživo rasla, posebno nakon filmova koje su izuzetno dobro prihvatili i publika i kritika: “Ukleti blizanci” Dejvida Kronenberga (1988), “Dani, prvak sveta” Gavina Milara (1989), u kojem se prvi put pojavio sa svojim starijim sinom Samjuelom, te “Preokret sudbine” iransko-švajcarskog reditelja Barbeta Šredera (1990), gde je glumio Klausa fon Biloua a partnerka mu je bila Glen Klouz. Film je zaradio više od 120 miliona dolara, a Džeremi je za ulogu bogatog evropskog aristokrate osumnjičenog za ubistvo supruge osvojio Oskara i Zlatni globus.

U drami “Deni, prvak sveta” glumio je sa starijim sinom Semjuelom i tastom Kirilom Kjuzakom

Holivudski uspesi, ali i impresivna reputacija koju je stekao na daskama londonskog Vest Enda obezbedili su pozive kojima Ajrons, kao iskonski britanski pozorišni glumac, nije mogao da odoli – one s Brodveja. Instinkt ga nije varao: 1984. prihvatio je ulogu u predstavi “The Real Thing” – i za nju dobio nagradu Toni. Osim na filmu i u teatru, ponovo je radio i na televiziji: 2005. je s Helen Miren snimio serijal “Elizabeta I”, u kojem je glumio grofa od Lestera. Ni taj put nije izostalo priznanje – za nju je nagrađen Emijem.

Uz glumačke, Džeremi je voleo izazove i u privatnom životu. Pre desetak godina, recimo, u irskoj pokrajini Kork kupio je oronuli dvorac “Kilcoe”, sagrađen 1456, koji je godinama obnavljao.

Ovog marta proslavio je četiri decenije braka sa glumicom Šinejd Kjuzak

– Obožavam da sređujem stare prostore i stari nameštaj, posebno stolice – objasnio je. – Dok nisam završio uređenje “Kilcoea”, nisam ništa snimao, niti prihvatao uloge u pozorištu. U stanju sam da danima budem sam na imanju, u društvu pasa i kobile Vini. Uživam u tišini dok vozim seljačka drvena kola koja sam nabavio u Francuskoj. Ljudi su danas izgubili osećaj za pripadnost prirodi, svi su poludeli za društvenim mrežama i niko više ne osluškuje kako pevaju ptice i šumi vetar. Sve nas je pojeo konzumerizam i malo ko vidi da pravi život prolazi mimo nas. Na neki način, žalim mlade naraštaje jer je svet zapravo izgubio osećaj za prave vrednosti.

U skladu sa svojim uverenjima, Ajrons je vrlo aktivan u nevladinim udruženjima za pomoć beskućnicima, zagovornik je ukidanja smrtne kazne, bori se protiv gladi u svetu pomažući u organizaciji dopremanja hrane na područja pogođena ratom ili prirodnim katastrofama. Zbog svog angažmana 2011. postao je ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija FAO, a pre tri godine se pridružio akciji “No Cold Homes”, koju u Velikoj Britaniji vodi humanitarna organizacija “Turn2Us”, za prikupljanje tople odeće i pokrivača za dugu, vetrovitu i neprijatni ostrvsku zimu koja pogađa na desetine hiljada Britanaca.

Mlađi sin Maksimilijan krenuo je njegovim stopama

Naravno, s obzirom na to da ga sebi može priuštiti, nije se odrekao hedonizma. Priznaje da uživa u vožnji motorom, no na kraju uvek dodaje da su mu ipak draži tišina, jedrenje, rad u vrtu i boravak na jednom od njegova tri imanja – u okolini Dablina, u Korku i na ostrvu Vajtu, na kojem se rodio.

– Što sam stariji, to bolje shvatam mudrost mediteranskih naroda – tvrdi. – Zapadna civilizacija naterala nas je da previše radimo, a premalo živimo. Šta je loše u dva-tri sata spavanja posle ručka? Da se ponovo rodim i, kad bi to bilo moguće, s ovim životnim iskustvom, odvojio bih više vremena za porodicu, prijatelje, druženje, slatko lenčarenje… Život je prekratak da bismo ga oholo trošili bez razmišljanja. Šteta je samo što svi to prekasno shvatimo.

Autor: Vesna Gostimir
Foto: Guliver/Getty images
Podelite sa prijateljima:
Tagovi