Dugo je u sebi nosio tugu: Toma Kuruzović je prvi put za “Gloriju” pričao o tragičnoj smrti ćerke Sanje


Danas se opraštamo od još jednog velikana, barda pozorišne i filmske scene – Tome Kuruzovića, koji je preminuo u 87. godini. Hrabro srce ga je izdalo, a da nije stigao da ostvari ono što je planirao… Kako je pre nekoliko meseci otkrio u ekskluzivnom intervjuu za magazin “Gloria”, planirao je da napiše ‘autobiografiju o sebi i drugima’ u kojoj će veliki deo biti posvećen tragediji njegove kćerke Sanje.

Poslednji intervju za “Gloriju” i iskrena priča o bolesti: Hrabro srce Tome Kuruzovića je prestalo da kuca

Nezaboravni Nikoletina Bursać, junak istoimenog romana Branka Ćopića, Pomet iz “Dunda Maroja” i Petar Pepo Bandić, doajen našeg glumišta Toma Kuruzović  dugo u sebi nosi tugu i priču koju je pristao da ispriča ekskluzivno za “Gloriju”. Intervju je objavljen u broju 713. od 10. februara 2017, a u znak sećanja na život i delo ovog velikana, prenosimo vam ga u celosti.

TRAGEDIJA KOJA MI JE OBELEŽILA ŽIVOT

– Oduvek sam sumnjao da nisam miljenik sreće, a otkad sam sahranio kćerku, sasvim sam siguran da je tako – počinje glumac svoju ispovest. – Za roditelja nema veće tragedije nego da ide za kovčegom u kom je njegovo dete. To je nešto najstrašnije što može da mu se desi. A ja, dok sam moju Sanju sahranjivao pored njene majke Ljubinke u Arilju, razmišljao sam koliko sam grešan. Njen greh je što me je lagala, a moj što nisam više vremena proveo s njom, iako sam svestan da nikoga ne možeš držati pod staklenim zvonom.

Tomina kćerka iz prvog braka Sanja preminula je 2010. u pedeset petoj godini. Imala je nepunih 12 godina kad su se slavni glumac i njegova supruga Ljubinka razveli. Tačnije, Ljubinka ga je ostavila jer se zaljubila u drugog muškarca, a on je prilikom razvoda njoj prepustio starateljstvo nad detetom.

– Smatrao sam da će joj biti bolje pored majke. Ubrzo se pokazalo da je Ljubinka previše popustljiva, odnosno da suviše veruje detetu kojem je bila potrebna kontrola. Mislila je da je Sanja zrela, da ume da proceni šta valja, a šta ne. Čak i kad je naša kćerka prvi put posegnula za onim za čim nije smela, za drogom, verujući kako je to prečica do boljeg života, Ljubinka je bila ubeđena da je to samo plod moje mašte.

Kao svaki roditelj koji se suočio sa strašnom istinom i Toma je činio sve da spase svoje dete.

– Ta borba, bez ikakvih izgleda da ima srećan kraj, trajala je dugo. Uzalud sam pokušavao da spasem Sanju, njena majka mi nije bila saveznik u toj i inače nemogućoj misiji. Čak me je, kad god bih naveo neki sličan primer iz okruženja, optuživala da uvek mislim na najgore, da nisu svi narkomani, prostititutke, loši ljudi.

Sve je počelo kad je Sanja, još maloletna i pre mature u Šestoj beogradskoj gimnaziji, sama otputovala u Amsterdam.

– Ljubinka me je zvala da traži pare za taj put. Zgranuo sam se kad mi je rekla da Sanja ide sama, turistički, nisam hteo da joj dam ni dozvolu za to, a kamoli novac. Svejedno, ona je otputovala. Prošlo je pola godine i jednog dana me je pozvao nepoznat muškarac koji mi je zamuckujući saopštio da je Sanja kod njega u Londonu i da je u jako lošem stanju. Tražio je da pošaljem pare za kartu da se vrati kući. Shvatio sam sa čim imam posla i obećao sam da ću, čim moja kćerka stigne kući, platiti sve troškove.

Od tog trenutka živeo je sa spoznajom koja ga je razdirala. Čak i kad se kasnije još jednom oženio, kostimografkinjom Mirjanom Čiplić Kuruzović, i dobio drugo dete, sina Aleksandra, tuga zbog Sanjine sudbine nije bila manja.

Sa Mirom Čiplić

– Samo je moja Mira znala kako mi je, jer o svojoj muci nisam nikom drugom pričao. Probao sam na sve načine da pomognem kćerki, bio sam uz nju kad je lutala od fakulteta do fakulteta, pokušavala da pronađe smisao… Ali nisam mogao da je spasem od nje same.

NUŠIĆEVA NARUDŽBINA

Sad kad Sanje, kao ni Ljubinke, pa ni Mirjane više nema, Toma svakog dana pomisli na njih. Kad bi pisao biografiju, njima bi posvetio ogroman deo. Dok priča o njima i ne pokušava da zaustavi suze.

– Uvek kažem da smo mi kovači svoje nesreće, a ne sreće. Jer, iako me je od oca “naručio” naš veliki komediograf Branislav Nušić, moja životna priča mnogo više vuče na tragediju.

Tomini roditelji su radili u pozorištu “Kralj Petar Drugi” u Sarajevu.

– Majka je bila krojačica i povremeno garderoberka, a otac šminker, vlasuljar i berberin. U jednom periodu upravnik te kuće bio je Branislav Nušić. Jednom, dok mu je otac sređivao brkove, Nušić ga je pitao ima li dece. Otac mu je rekao da ima nekoliko kćeri, na šta je Nušić prokomentarisao: “Vi niste običan frizer, vi ste umetnik i prvi čovek koji je uspeo da me uspava dok me briju i šišaju. Greh bi bio da ne dobijete sina, naslednika”. Nedugo potom Nušić je otišao u Beograd, a krajem oktobra 1930. moj Jovo mu je poslao razglednicu: “Gospodine upravniče, rodilo se vaše naručeno dete. Rodio mi se sin 18. oktobra, dan uoči Tomindana, pa neka se tako i zove”.

 Odlazak legende srpskog glumišta: Preminuo Toma Kuruzović

Kuruzović se sprema da napiše knjigu u kojoj će opisati mnoge poznate ličnosti sa kojima je ukrstio puteve, one koje smatra najvećim prijateljima, poput pisca Slobodana Stojanovića, glumaca Zorana Radmilovića i Bore Todorovića, pesnika Libera Markonija… Poseban deo odnosiće se na njegovu čuvenu ulogu Misirca u kultnoj seriji “Povratak otpisanih”.

– Čuvenu rečenicu “Tu da me čekaš” samoinicijativno sam ubacio, nije je bilo u scenariju. Ali, uklopila se, a i danas me pojedini njome pozdravljaju na ulici. Inače, moj sin Aleksandar je imao dvanaestak godina kad smo prvi put zajedno gledali projekciju te serije. Kad sam se pojavio kao Misirac, počeo je čudno da me posmatra i polako da se odmiče od mene u strahu kakav je to čovek njegov otac.

A Toma je sve svoje junake tumačio tako što je ulazio u njihovu psihu i dušu. Zato i ne čudi što mu je uvek kasnije trebalo vremena da iz lika izađe. “Pravog sebe” tražio je još dugo posle predstava, a o tim traganjima i neprospavanim noćima po beogradskim kafanama mogao bi da priča danima.

– Moja Mira se ljutila što ne dolazim kući nego obilazim pozorišne bifee, pa kad se oni zatvore, redom sve ostale. Na kraju sam obično završavao na štajgi, gde su se skupljali svi čudaci ovog sveta. Posle nekoliko pića recitovao sam Jesenjina, Dučića, Rakića, oživljavao Nikoletinu Bursaća i druge uloge. Da bih udovoljio svojoj Miri, nekoliko noći sam odmah posle predstave dolazio kući. Probao sam da odem u krevet kao svaki normalan čovek, ali san nikako nije hteo na oči. Posle toga više nisam ni pokušavao.

Autor: Gloria magazin/Zorica Zarić
Foto: Dalibor Danilović, Privatna arhiva
Podelite sa prijateljima:
Tagovi