Dragan Vujić Vujke: Volim da me publika ljubi


Posle skoro tri decenije na pozorišnim daskama, glumac Dragan Vujić Vujke (53) konačno je dobio ulogu u kojoj je sasvim opušten. Rola engleskog zavodnika Harija Brajta u mjuziklu “Mamma Mia!”, koji je s velikim uspehom postavljen u njegovom matičnom Pozorištu na Terazijama, toliko mu je “legla” da priznaje da se nikad na sceni nije osećao bolje.

– Voleo bih da i ja posedujem tu vrstu hedonizma i takav pogled na život kao on. Nas dvojica smo se negde vrlo uspešno spojili i izrodio se taj lik, i imam utisak da sam uspeo i publici da prenesem deo te pozitivne energije. Stvarno uživam igrajući ga – kaže popularni glumac.

Dragan otkriva da je jedna od vrlo važnih stvari u glumi i kostim, koji treba voleti i biti strpljiv dok se on sašije.
– Uvek sam smatrao da ne treba ja da služim kostimu, nego on meni. Onog trenutka kad sam saznao da će ih za ovu sjajnu predstavu raditi Bojana Nikitović, poželeo sam da s njom ostvarim idealni kontakt, jer me oduševljavaju njeni kostimi, a radila ih je baš mnogo i za pozorište, i za televiziju, i za film. Kod nje nema ne može i neću, a već na prvoj čitaćoj probi diskretno sam joj dao do znanja da bih voleo roze i rezedozeleni sako, koje sad s ogromnim zadovoljstvom nosim.
Bojanina kreativnost, uz maštu i meru Vujketa, savršeno je uklopila Harija u koncept čitave predstave. A glumac i privatno pažljivo bira odeću.
– Uživam da se dobro obučem, ali pre svega mi je važno da se u onome što nosim osećam udobno. Građen sam, kako kažem u šali o sebi, kao pakla cigareta, i moram da vodim računa o izboru garderobe. Ali ne robujem predrasudama i volim da se pojavim i u kivizelenom, narandžastom, čak i roze. Bitno je da mi komad dobro stoji, a onda na red dolaze farbe, što bi rekla moja baba. Sve to nekako pokušavam da sprovedem, ukoliko je moguće, i na sceni, ako predstava nije epoha. Mnogo puta sam konstruktivno nerviranje i animozitet prema nekom kostimografu uspevao da pobedim time što sam bio dovoljno uporan da neke stvari isteram do kraja, jer sam, u neku ruku, saobraćajac između ideje i realizacije, odnosno dežurni koji promoviše i ono što je on uradio. U karijeri ništa nisam prepuštao slučaju. Ako se trudim da napravim određeni karakter koji će se uklopiti u čitavu priču, i da on bude ofarban mojom glumačkom farbom, onda su i kostimi, čini se, ravnopravni deo slagalice.
Jedan od najupečatljivijih kostima imao je u mjuziklu “Lutka sa naslovne strane”. I danas pamti kako je, na početku drugog čina, na premijeri u Centru “Sava” dobio aplauz samo što se pojavio na sceni.
– Bio je to fantastičan osećaj, jer nisam progovorio nijednu repliku. Kostimografi su vrlo važan deo pozorišnog krvotoka koji teče mojim venama, a Bojana je uspela svojom mirnoćom i ženskom i kostimografskom lukavošću da sve izvuče do kraja, pa mogu da kažem da smo zajedno pobedili. Gradeći lik Harija baš sam uživao, i mislim da je to sjajan pozorišni medaljon koji će opstojavati, a meni će biti zadovoljstvo da svaki sledeći put uskočim u te božanstvene kostime.
Vujketu se posrećilo da igra u nekim do najdugovečnijih komada, među kojima je i mjuzikl “Cigani lete u nebo”, koji se, u dve podele, izvodi od 1988. godine.
– Sećam se da mi je tog dana ujutru umro otac Ivan, a da sam uveče imao premijeru. Taj predstava je inače fenomen, i uvek se prva rasproda. Potpuno je poetična, okosnica je ljubavna priča, a muzika je čarobna, što očigledno prija publici. Znam neke ljude koji su je gledali i više od deset puta.
Najvažnije mu je da gledaoci iz pozorišta odu zadovoljni.
– S vremenom sam prošao fazu narcisoidnosti, ne doživljavam sebe kao predmet obožavanja, ali uživam da čujem aplauz na kraju, pre nego što se zavesa spusti. Doživljavam ga zapravo kao poljubac publike, jer volim da me publika ljubi. Osećam obavezu prema tim ljudima, da im vratim dobrotu i naklonost koje iskazuju, a veoma sam ponosan što i mlađa populacija, adolescenti i oni malo stariji, ima određenu dozu prisnosti i poštovanja, koje je u današnje vreme teško uspostaviti. Tretiraju me kao nekog svog, pa mi je tako jedna mama rekla da me njena kćerka obožava jer sam “lik”. Ni kraćeg ni boljeg opisa nekog.
Pre nekoliko godina publika je imala prilike da upozna i drugog, romantičnijeg Vujketa, kroz knjigu ljubavne poezije “Druga strana mene”. Stihove piše već godinama, ali se tek pre tri osmelio da ih predstavi javnosti.
– Prijatelji, koji su te pesme godinama slušali, jednostavno su me “naterali” da ih objavim, a prvi tiraž od dve hiljade, što nije beznačajno za poeziju, rasprodat je. Veliko mi je zadovoljstvo što postoji publika koja voli ljubavne pesme, mada, Dorćolac koji piše ljubavnu poeziju ide nekako kao pivo i jogurt. Iskreno, bilo mi je veoma teško da obnarodujem sebe kao poetu, jer sam u suštini čovek raspoloženja i dobre energije, i radim u pozorištu koje se bavi mjuziklom, gde je atmosfera uvek na nivou. S druge strane, stihovi su potpuno drugačiji, tim pre što su sve pesme autobiografske, vrlo pipave i često mnogo bolne, jer me za sve ove godine mnogo toga šinulo po glavi. Imam ja tih šina za dosta vozova. Mi muškarci smo u neku ruku i mazohisti, a priznajem da ne mogu da sednem da pišem dok me nešto baš dobro emotivno ne potrese i protrese.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” broj 619.