Dragan Petrović Pele: Četiri godine bez mog Mande

Povodom četvrte godišnjice smrti Milorada Mandića Mande, dramski umetnik i profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti Dragan Petrović Pele otkriva uzbudljive detalje njihovog višedecenijskog prijateljstva i otkriva kako su delili studentsku klupu, kadar, scenu i kafanski sto

 

Petnaestog juna navršava se četiri godine od preranog odlaska glumca Milorada Mandića Mande. Preminuo je u 55. godini, od posledica srčanog udara, na sceni Ustanove kulture “Vuk Karadžić” u Beogradu, tokom pretpremijernog izvođenja predstave “Petar Pan”. Njegov kolega i višedecenijski prijatelj Dragan Pele Petrović (58) i danas se seća telefonskog poziva i saznanja da je Manda otišao zauvek.


– Naš kolega s klase Slobodan-Boda Ninković javio mi je tu tužnu vest. Rekao mi je da reanimiraju Mandu. Moram priznati da tada nisam pomislio ništa dobro. Strahovao sam da li će reanimacija uspeti. Imao sam takav osećaj. Supruga Olga i ja smo odmah otišli do scene “Vuk Karadžić”, ali Mandu su već bili odneli. Simbolično je to da je preminuo na sceni. To mu je bila sudbina. Ja ne bih voleo da umrem na sceni, već u cveću i travi na livadi. Da zaspim i ne probudim se. A ima glumaca koji sanjaju da umru na sceni.

Poslednji put su pričali šest-sedam dana pre Mandinog odlaska na temu rekonstrukcije Pozorišta “Boško Buha”, čiji je upravnik bio, jer je činio sve da ta scena ponovo proradi.

Pele ističe da je sa Mandom gajio vrlo iskren odnos. Uvek su jedan drugome govorili šta misle, pa među njima nije ostalo nedorečenog.

– Otišdragaao je prerano. Uveren sam da sinu Andriji najviše nedostaje. Kad danas gledam Andriju, vidim Mandu u njemu. Ali, znate, nije bitan kvantitet, nego kvalitet koji čovek ostavlja za sobom. Neko može da živi sto godina a da ništa ne uradi. Što kaže Bil Gejts: “Samo je trošio vazduh.”

O prijatelju teško priča u prošlom vremenu.

– Prisutan je on sada, možda više nego kada je bio sa nama u ovoj dimenziji. Manda je živ, svakoga dana je sa mnom, sa nama. Meni to nije crno, niti loše. Moramo da se naviknemo na to da nedostaje porodici, kolegama, meni, učesnicima u našem umetničkom zločinu. Živimo u nestašici pravih ljudi, to je esencija svakog vremena.

Manda i Pele su se sreli pre skoro 35 godina, kada su konkurisali na katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i upisali je kod čuvenog pedagoga Vladimira Jevtovića.

– Rođen sam na Dorćolu, a baba i deda su mi živeli na Dušanovcu. Nisam išao u obdanište nego me je otac svakog jutra vozio kod njih. Manda je odrastao na Dušanovcu, znam i u kojoj vojnoj zgradi jer mu je tata bio vojno lice. Odrastali smo u istom kraju, ali se nismo sreli do prijemnog ispita na glumi na FDU, tokom užeg kruga. Učionica 11, u kojoj smo bili, velika je, ali veliki je i Manda. Bio je visok, gabaritan. Naša klasa je bila šarenolika i po vizuelnom identitetu: od najnižeg do najvišeg bilo je 20 i više centimetara razlike. Uvek je bio veseo, duhovit, nosio je jarke boje. Bilo nam je mnogo lepo, baš smo se družili.

Dvojac je povezivalo i to što su ista generacija.

– Manda i ja smo isto, 1961. godište, on je nekoliko meseci stariji. Sa nama na klasi bili su: Mirjana Joković koja je rođena 1967, Srđan Žika Todorović 1966, Dragan Bjelogrlić i Darko Tomović 1963, a najstariji među nama, Boda Ninković, 1956. godine. To je bio raspon godišta na našoj klasi. Bili smo društvo jakih individualaca, ali se nikada nismo takmičili jer je takmičenje neprijatelj glume. Neverovatno je kako smo sarađivali. Malo smo se svađali, ne toliko koliko bi se očekivalo od takve generacije. Manda i ja smo se ukačili odmah, prvih dana studija. Vezivao nas je isti smisao za humor, uvrnuti, neobičan. Bili smo skloni Žarijevskom izrazu, više nego realizmu ili naturalizmu. Od najobičnijih stvari pravili smo najneobičnije drame. Ako bismo imali kritički osvrt, on je bio dobronameran.

Ta čuvena klasa, u kojoj su bili i Vesna Trivalić, Branka Pujić, Dušanka Duda Stojanović, Vesna Stanojević i Tatjana Venčelovski, svake godine izlazi na Mandin grob. Na godišnjicu ih podseća Boda Ninković. Gde god da se sretnu, uvek se sete omiljenog kolege.

– Mi stalno mislimo jedni na druge. To se baš primilo kod nas. Uvek neko iz neke fioke izvuče šta je Manda rekao ili šta bi rekao. Ja im kažem: “Pa tu je on, pitajte ga.” Kada volite nekoga, kad ste povezani, kad provedete lepo vreme s njim i imate dobra iskustva i prijatna sećanja, vi ga se svakodnevno setite. Ne prođe nijedan dan da ne pomislim na Mandu, da se ne prisetim neke naše zajedničke situacije.

Nakon studija, Pele je otišao u Jugoslovensko dramsko pozorište, a Manda u Pozorište “Boško Buha”. Igrali su zajedno po Mrožeku na sceni SKC-a, kada se Manda okušao na televiziji.

– Njegov razvojni put je krenuo od dečjeg programa. Posle fakulteta je na RTS-u pričao “Bajke za laku noć”. Deca su to obožavala. Delovao je na njih kao Alan Čumak na odrasle. Bio je preteča današnjeg onlajna.

Njihovo prijateljstvo je raslo, a saradnje i okupljanja bili su česti.

– Poslednji put smo igrali zajedno u predstavi “Život u tesnim cipelama” u Zvezdara teatru. Manda se tu pojavljivao kao Maldiv, ali ne kao Maldiv od Maldiva, nego od malog diva. Voleli smo tu predstavu. U drugom činu je imao dosta teksta i šibao se s njim. Ja nisam imao mnogo teksta a dobro sam prolazio kod publike. To je idealno, iz trećeg plana dobacim neku repliku i milina. Prvo nas je napustila Zlata Petković. Otišla je, bacila mobilni telefon i postala nedostupna. Posle nje i Manda.

Na velikom platnu najbolji su bili u filmu “Lepa sela lepo gore” Srđana Dragojevića.

To je ispalo slučajno. Ni Manda ni ja nismo bili u prvoj podeli. Te kumove je trebalo da igraju Žika Todorović i Boda Ninković, ali iz nekog razloga nisu mogli. Pozvao me je Nikola Kojo i zamolio da ne odbijem ulogu pošto zna da se dosta nećkam. Bio sam nepripremljen. Snimali smo 1995, rat u Bosni nije bio gotov, primirje je bilo na snazi.

Igrali su kumove, arhetipove ovog društva koji bi sve uradili jedan za drugog, jer se poznaju ceo život, pa se i dan-danas pamte i citiraju njihove replike.

– Ko poznaje druge ljude je mudar, a ko zna sebe, blago njemu, on je produhovljen. Mi se uvek, po našoj prirodi, bavimo drugim ljudima. Malo nas se bavi sobom. Tako je i Manda mislio. Repliku “Mnogo je, kume” smislili smo nas dvojica na setu. Probali smo nekoliko replika i došli do te, danas čuvene. Prolazili smo kroz tekst scenarija i tražili logiku za određene situacije. Dobar deo filma, držeći se scenarija, desio se spontano. Na primer, u sceni Uskrsa Manda u kožnom mantilu, noseći ofarbano jaje, prolazio je pored Koje i rekao: “’Oće l’ Koja da ofarba moja…” Kako je video Nikolu, sinulo mu je i izgovorio je to. A “Mi na srpskom dvoru s viljuškom boc” takođe je Mandin patent.

Pele je uvek smatrao da je Manda vrlo darovit.

– Talenat je preduslov svega. Bitan je dar, da imaš već razvijene elemente za simboličko, apstraktno mišljenje. Da budeš duhovit, da stolicu ne vidiš samo kao predmet za sedenje nego i kao nešto drugo i da je upotrebiš. Manda je bio magičan, harizmatičan. Imao je onu crnu kosu i plave oči. Zavideo sam mu. Imam i ja plave oči, ali nisam imao njegovu crnu kosu. A falila mi je i njegova visina. Nikako da porastem. Bio je mnogo duhovit. Brzo je mislio. Trebalo mi je vremena da shvatim šta je rekao jer je on na keca reagovao. Posedovao je neverovatnu sposobnost da odgovori odmah, ali uvek dobronamerno. Bio je temperametan, ali nikad zao. Iz njega nikad nije izbijao zloća, niti negativna energija.

Manda je bio dobričina i druželjubiv tip.

– Nikad nije bio sam. Ni kad spava, jer je uvek sanjao. Stalno je bio u društvu. Njegova omiljena kafana bila je Bunar na Dušanovcu. U kafani je bio boem. Što je gužva veća, on je bio sporiji. Pazio je da nekog ne nagazi, onako krakat. Nikad nije bio agresivan. Umeo je da se iznervira i razljuti jer ga je nepravda bolela. Bio je otvorena knjiga, čovek bez loših namera.

Pele je dosad izgubio mnogo dragih ljudi i nažalost ima iskustva sa gubitkom bližnjih.

– Tokom pandemije korone preminuo mi je dobar prijatelj, lekar. Mnogo sam ga voleo. Čovek mora da bude spreman na odlaske. Ne vredi plakati već ih se treba u miru sećati i sačuvati ta lepa sećanja. Na to treba gledati kao da su oni nedostupni, da ih ne možemo čuti telefonom – smatra redovni profesor glume, koji je do sada izveo pet generacija studenata na FDU, a posle sledeće – šeste, planira odlazak u penziju.

Autor: Gloria magazin/Ivan Aranđelović
Foto: Dalibor Danilović, Instagram
Podelite sa prijateljima:
Tagovi