Otvoreno pismo Dragana Jovanovića: Branka i Anđela su moja najveća snaga, moj smisao života


Slavni srpski dramski umetnik Dragan Jovanović u otvorenom pismu svojoj publici i srpskoj javnosti objašnjava zašto ga nema u filmovima i serijama i kako mu se osetno poboljšalo zdravstveno stanje poslednjih meseci i poručuje da se zahvaljujući ljubavi supruge i kćerke Anđele izvukao iz čvrstog zagrljaja depresije

Draga moja poštovana publiko, pošto još uvek ne koristim kompjuter, i nemam svoj fejsbuk i tviter, odlučio sam da vam se ovim pismom obratim i odgovorim na sva ona pitanja koja mi postavljate svakodnevno kada me vidite na ulici ili nekom drugom mestu gde se srećemo u poslednje vreme. Želim da vas obavestim da se osećam mnogo bolje nego što je to bio slučaj pre osam meseci kada sam rešio da se povučem sa pozorišne scene zbog ozbiljne diskus hernije. U nameri da izbegnem operaciju, počeo sam da posećujem banje kako bih se lečio. Boravak u Banji Koviljači, Igalu, obilato mazanje blatom i fizikalne terapije koje dva puta nedeljno sprovodim u Beogradu doprineli su da mi se značajno popravi fizičko stanje. Takva, poboljšana situacija ohrabrila me je da u svom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu igram jednom mesečno jednu, u fizičkom smislu manje zahtevnu ulogu.

Dragan Jovanović: Kad neko dobacuje iz gledališta, izvedem ga na pozornicu

Za vreme boravka u banjama, na Zlatiboru i u Beogradu prilazili ste mi uvek sa istim pitanjima: kako se osećam i zašto me nema u nekim od mnogobrojnih serija i filmova koji se snimaju poslednjih godina. Kao prvo, hvala vam što se interesujete za moje zdravlje i karijeru. Što se tiče zdravlja, dobro sam, ali još ne toliko da bih se u skorije vreme vratio na pravi način pozorištu. Tokom trideset godina karijere odigrao sam više od 4000 predstava, što znači da sam, izuzimajući dvomesečne letnje pauze, skoro svako drugo veče izlazio na scenu. Pozorište troši. U njemu nema foliranja i ponavljanja kadrova i scena. Bez obzira na to kako se osećaš, moraš da izađeš na scenu i daš ono najbolje što imaš u tom trenutku. Takvo davanje ima cenu. Ja sam svoju platio povredom kičme, zbog koje sam morao da se povučem na neko neodređeno vreme.

HRABROST I DOSTOJANSTVO

Verujem da ću se vratiti jednog dana kad se osetim sposobnim da dam sve od sebe, jer drugačije ne umem. Tako sam naučio i ne mislim da bih bio srećan da nešto promenim u toj mojoj pozorišnoj jednačini.

Dragan Jovanović: Branki se ispunila želja da živimo na moru

Drugo pitanje koje mi vi, dobronamerni znatiželjnici, postavljate zahteva nešto šire objašnjenje. Nema me na filmu i televiziji iako se u poslednjih nekoliko godina snimaju veliki i skupi projekti u kojima učestvuje veliki broj glumaca. Zbog same tehnologije rada snimanje serija i filmova nije naporno kao rad u pozorištu. Snimi se kadar pa usledi pauza na kojoj možete da se odmorite i pripremite za sledeći. Zdravstveno stanje me ni najmanje ne ograničava da glumim pred kamerom, ali ne glumim. Moguće je da ste pomislili kako sam ja svojom voljom odustao od glume i glumačkih radova, ali nije tako. Mogao bih da snimam, ali me niko ne zove i ne želi da mi da priliku.

Postoje verovatno mnogobrojni razlozi zašto je to tako. Prvo što mi pada na pamet jeste da možda nisam dovoljno talentovan pa zato niko i ne želi da me gleda na velikom platnu i malom ekranu. Možda je trebalo da se dodvoravam samozvanim vlasnicima umetnosti i da na taj način dolazim do uloga. Možda nije trebalo da govorim šta mislim, možda je iskrenost u ovim vremenima nepotrebna osobina. Možda je imati svoj stav obična glupost. Svestan sam da mi nedostaje mudrosti, ali još uvek više cenim hrabrost i dostojanstvo. Mudrost planiram za neke pozne godine, ako uopšte stignem do njih.

Branka Pujić i Dragan Jovanović: Kako nam se ljubav uvukla pod kožu

Možda jednostavno ne dobijam priliku zato što bih mogao da je iskoristim. Možda je trebalo da se priklonim nekom klanu iz moje branše ili barem da postanem član neke političke stranke. Možda, ali nisam. To je zato što ja već imam leđa, što bi se reklo u žargonu. Moja leđa ste vi što sedite u nekom zabačenom redu nekog nedovoljno zagrejanog pozorišta i pomno pratite šta sam vam to pripremio. Moja leđa su moji prijatelji sa kojima se družim zbog druženja, a ne zbog nekog interesa. I na samom vrhu te odbrambene piramide nalazi se moja porodica, supruga Branka i kćerka Anđela, bez kojih bih do sada verovatno završio u nekoj ustanovi za mentalno zdravlje ili u nekom šancu pored puta kojim niko ne prolazi. One su moja najveća snaga, moj smisao života.

Sve u svemu, mogao sam da izaberem lakši put, ali to onda ne bih bio ja. U početku ovog filmsko-televizijskog posta bio sam veoma deprimiran. Kada sam shvatio da posle povrede neću moći da igram i u pozorištu, poveo sam svoju depresiju u našu brvnaru na planini i jedno vreme se očajnički borio protiv nje. Čini mi se da sam uspeo da je pobedim, iako znam da ona čeka iza nekog ugla i vreba ovakve emotivce kao što sam ja.

Dragan Jovanović: Anđela ima moj karakter u telu princeze

PRVO ZVIŽDAČKO DRUŠTVO

Veoma sam zadovoljan svojom glumačkom karijerom i ne bih mnogo tugovao ako je ona došla do kraja. Ostaće neka mala žal za prilikama koje nisam dobio, ali sada gledam na to kao na neki izazov. Fudbalski rečeno, zašto da čekam da mi neko namesti priliku kad je bolje da uzmem loptu, preševim sve protivničke igrače i dam gol. U pozorištu je to mnogo lakše zato što novci nisu toliko bitan faktor kao na filmu i televiziji.

S obzirom na to da novac i sujetu doživljavam kao najveće neprijatelje ljudskog roda, teško da bih mogao da postanem neki ozbiljan producent koji snima skupe projekte. Na sreću, postoji mnogo primera kako se za male pare mogu snimiti veliki filmovi ili serije. Samo su potrebni genijalna ideja, olovka i papir. Sve se kasnije nekim kosmičkim čudom otvara.

Dragan-Gagi Jovanović o povlačenju iz glume: Daske koje život skrate

Sa druge strane, ja sam ne samo diplomirani glumac već i diplomirani VKV automehaničar. Tu diplomu još uvek nisam iskoristio. Ništa mi ne bi falilo da otvorim radionicu na Torniku i postanem majstor sa sela. Naravno, tu je i muzika, koju volim skoro podjednako kao dramsku umetnost. Postoje već neke nove pesme koje čekaju svoje melodije. Početak jedne od njih glasi ovako:

“O kako je tužno gledati okolo

sav taj ponižen svet

još veća je tuga kad neko imućan

misli da je zbog toga lep…”

Verujem da će biti nekih koncerata u skorijoj budućnosti, ali sa svedenim koreografijama. Zajedno sa svojim prijateljima iz omiljenog kafića planiram da osnujem i prvo regionalno zviždačko društvo ZVIŽD. Ideja nam je da uskoro zviždimo neku kanconu na festivalu u Sanremu. Sport je nešto bez čega ne mogu da zamislim život. Fudbal, skijanje, veliki i mali tenis su mi omiljeni, ali za neke ozbiljne rezultate u tim sportovima više nemam uslova. Srećom, za bilijar i šah nije neophodno zdravo, mlado telo da biste bili vrhunski igrač. Postoji mnogo opcija i sve su vrlo lepe i zanimljive.

Neprocenjiv savet: Kako Dragan Jovanović motiviše orlove pred meč s Brazilom (video)

Na samom kraju hoću da vam poželim sve najlepše u novoj godini i u svim narednim novim godinama. Nemojte nikada da izgubite smisao za humor. Pauza je lekovita za mene, kičma će ojačati i biti spremna za nove pobede. Ovo pismo je preporučeno i ide na vaš račun. Neko naredno će biti za džabe ako se sprijateljim s računarom.

P.S. Znam da je šala neslana, al’ uvek možete posoliti.

S poštovanjem D. J. Gagi.

Autor: Gloria magazin
Foto: Dalibor Danilović (copyright by Gloria)
Podelite sa prijateljima:
Tagovi