Brižan sin: Dragan Vujić Vujke o majčinoj bolesti i promenama navika


Glumac Dragan Vujić Vujke odigrao je prvu glavnu ulogu na filmu u 57. godini, a zbog bolesti majke Branislave morao je da promeni neke svoje životne i profesionalne rutine

Glumac Dragan Vujić Vujke (57) proteklu godinu pamtiće pre svega po lošem, ali je i iz toga uspeo da izvuče nešto dobro. Bolest majke Branislave potpuno ga je izbacila iz ravnoteže, a dogodila se dok je bio van Beograda.

– Otišao sam na tri dana i baš tada joj je pozlilo, bio sam van sebe od brige. Pošto sam davno ostao bez oca, nas dvoje smo upućeni jedno na drugo, a sva ljubav koju gajim prema majci se udvostručila. Od avgusta sam potpuno fokusiran na njen oporavak. Takve stvari te dovedu u situaciju da sebi kažeš da ti ništa drugo nije važno. Iako si čitav život nečije dete, u tom momentu dolaziš u fazu da ti preuzimaš roditeljsku ulogu, brineš, paziš.

Osim velike brige i truda da se Brana, kako je zove, što pre oporavi i prevaziđe zdravstvene probleme, Vujke je promenio i navike kad je u pitanju posao.

– Ranije sam isključivao telefon pola sata pred početak predstave, da bih mogao potpuno da se koncentrišem. Sada pozovem majku uoči izlaska na scenu, ona u to vreme gleda Dnevnik, i posle tog razgovora sam miran, mogu da se posvetim komadu koji te večeri igram, pošto Brana najčešće zaspi pre nego što se predstava završi, pa onda do sutradan spava i moja briga. Srećom, veliki je borac i dobro se drži, sad redovno odlazi na pijacu, svakodnevno kuva i polako se vraća normalnom životu.

Pored tog velikog životnog iskušenja, imao je i profesionalno, jer je prvi put u karijeri, koja traje više od tri decenije, dobio glavnu ulogu. U filmu “Psi umiru sami”, koji je premijerno prikazan na Festu, igra policijskog inspektora.

– Ovakvu ulogu čekaš ceo život, a ja sam je dočekao u 57. godini i veoma me je obradovala, pošto su me tokom godina stavljali u fioku zvanu komedija, što mi je pomalo i dosadilo. Pojavila se prilika da se pokažem u potpuno drugačijem svetlu i oberučke sam je prihvatio. A kako o poslu policijskih inspektora nisam znao ama baš ništa, baš kao što ništa ne znam ni o vezenju goblena, stupio sam u kontakt s nekim našim inspektorima. Svi su me dočekali sa zadrškom, u stilu “Šta ti hoćeš?”, ali sam u razgovoru uspevao da ih zagolicam, da se otvore i otkriju mi neke cake koje sam kasnije iskoristio u filmu. S obzirom na to da mi je ovo prva glavna uloga, izuzetno sam ponosan, osećam se otprilike onako kako sam se osećao kad mi je iz štampe izašla prva knjiga poezije.

PODMLAĐIVANJE

Vujke je bio najstariji u ekipi reditelja Nikole Petrovića i tvrdi da mu je rad sa mladima bio kao rehabilitacija u hiperbaričnoj komori.

– Podmladio sam se. Kad si u drugom poluvremenu života, učiš od mlađih ali i shvataš koliko ste u stvarima koje se tiču posla i zanata bliski, dok vam se životni stavovi dijametralno razlikuju. Bio sam im, u neku ruku, filmski ćale, a pošto nisam roditelj, želeo sam da od njih dobijem tu toplinu. Postao sam mnogo mekši u ophođenju, džangrizavost sam ostavio kod kuće, a mislim i da sam poboljšao socijalnu inteligenciju. Glumica Mina Obradović, koja u filmu igra moju kćerku, sad je prvi put stala pred kamere. Došla je tresući se na čitajuću probu, pa sam je odveo u šetnju i na klopu da bih je malo opustio uoči snimanja teške scene u kojoj se kćerka i otac sreću prvi put posle petnaest godina. Moraš da prevrneš sebe da bi to uradio, da izneseš emociju koja će ljude da takne, da se naježe, rasplaču, potresu. Moj lik je inače samotnjak, sam kuva, pere, pegla, i potpuno je posvećen poslu.

Sa inspektorom Goranom Mirkovićem ima nekih dodirnih tačaka, dok su im pojedini stavovi potpuno suprotni, a snimajući, zatekao se u nesvakidašnjim situacijama.

– Osećao sam se u neku ruku kao Alisa u zemlji čuda. Boravili smo u mrtvačnici u Kraljevu, prisustvovali smo obdukciji, naučili kako se popunjava obdukcioni nalaz. Neke scene snimali smo i u Centralnom zatvoru, pa sam prvi put bio i u zatvorskoj ćeliji. Bio je to za mene potpuni šok, a iznenadila me je činjenica što tamo neverovatno greju, radijatori su toliko vreli da se opečeš čim staviš ruku. Kažu da je to zahvaljujući Titu, otišao je jednom u posetu i rekao kako prostorije moraju da budu dobro zagrejane. Ovaj film je sveden, po atmosferi podseća na nordijske trilere i navodi na razmišljanje. Ima priču koja može da prodre u srca gledalaca, iako se vidi da je teško rađen, da ne kažem uz pomoć štapa i kanapa, pre svega iz finansijskih razloga. Uostalom, sniman je tri i po godine.

Pored predstava u njegovom matičnom Pozorištu na Terazijama, ove godine očekuje ga još nekoliko zanimljivih projekata. Pre svih onaj o Titu i Rankoviću, u kome će glumiti Maršala, pa je u potrazi za govorima Josipa Broza kako bi ga što verodostojnije interpretirao. U emotivnom smislu, kaže da je potpuno iscrpljen.

– O tome svedoči i činjenica da pune dve godine nisam napisao nijednu pesmu. Ne mogu to da radim po zadatku, nego po osećaju. Onaj kliker na emotivnoj libeli mi je trenutno na nuli. Željno čekam proleće.

Autor: Gloria magazin/Tanja Nikolić
Foto: Jakov Simović, Privatni album
Podelite sa prijateljima:
Tagovi