Anja Alač: Uspeh se ovde teško prašta


Mlada glumica, koja je zablistala u novom komadu ‘Ples sa bogovima’, svesna je da će je uvek porediti s majkom, takođe glumicom Vesnom Čipčić, pa se trudi da u svakoj novoj ulozi bude što bolja

Za Anju Alač, kćerku glumaca Vesne Čipčić i Aleksandra Alača, bilo je normalno da krene stopama svojih roditelja. Tokom pet-šest godina, koliko je, pre svega, na daskama koje život znače, svakom novom ulogom potvrđuje da je odabrala pravu profesiju za sebe.

– Svi smo vrlo mladi kad biramo studije, a čak i kad ih završimo, zapravo smo na početku. Fakultet je samo dobra polazna osnova, koju potom treba svakodnevno nadograđivati. Tek kad sam dobila prve uloge i krenula da radim, počela sam istinski da osećam potrebu da pripadam sceni, da igram. To je valjda prirodno, a kako vreme prolazi, sve sam sigurnija u svoju odluku, da je to ono što me zaista ispunjava i čime želim da se bavim. Nažalost, poslednjih godina kod nas se ne radi onoliko koliko bismo mi glumci želeli, ali verujem da će uskoro biti više projekata, pre svega filmova i televizijskih serija, koji će mladima pružiti šansu – ubeđena je Anja.

Za razliku od svojih kolega, ona je još na akademiji dobila mogućnost da pokaže talenat, pošto je zaigrala u popularnoj hrvatskoj seriji “Ruža vjetrova”, i to glavni lik.

– Prvo su me pozvali na kasting u Zagreb, a kad sam dobila ulogu, preselila sam se u Split gde je serija snimana. Provela sam tamo više od godinu i po dana i uradila 240 epizoda. Bilo je to veoma dragoceno iskustvo, ne samo profesionalno nego i privatno, jer sam sazrela, budući da sam bila odvojena od porodice i prijatelja i prinuđena da se oslanjam samo na sebe. Mogla sam potpuno da se posvetim ulozi, a kako se serija istovremeno i snimala i emitovala, neke stvari sam ispravljala u hodu. Meštani koje sam sretala doživljavali su me kao svoju Splićanku, jer po govoru nisu mogli da otkriju da nisam odande. Bio mi je to najlepši kompliment za dobro odrađen posao, mada nije isključeno da su proradili i geni, pošto je moj otac rođen u Splitu, ali je još kao tinejdžer došao u Beograd.

Anja podjednako voli i televiziju i pozorište, premda joj je teatar bliži.

– Možda mi je čak i malo draži, jer je glumački zahtevniji. Kad radiš pred kamerama, postoji mogućnost ponavljanja, koja ti daje neku dozu opuštenosti. Toga na sceni nema, sve se dešava tu i sada. Imao si vremena da kreiraš dok su trajale probe, i to je to.

Nedavno je ostvarila veoma zanimljivu ulogu u komadu irskog klasika Brajana Frila “Ples sa bogovima”, postavljenom u Beogradskom dramskom pozorištu, gde igra već pet godina. Rola neudate samohrane majke koja u zabiti ove konzervativne zemlje tridesetih godina prošlog veka odgaja dete bila je više nego izazovna.

anja-alac-02

– Frila smatraju irskim Čehovom, a ova predstava zapravo se bavi međuljudskim odnosima, što je kod nas u Srbiji danas veoma aktuelna tema. To su pitanja koja većina ljudi često postavlja sebi u životu – šta zapravo u duši i srcu istinski želimo, a šta nam nameću okolina, društvo, porodica. Svako se suočava sa takvim izborima. Moja Kristina Mandi je mlada, mojih je godina, a već je morala da donese teške odluke, u kojima je pobedio život. Odlučila je da vanbračno rodi dete i da ga odgaja sa svojim sestrama i bratom, pošto ju je partner napustio. U to vreme u izuzetno konzervativnoj Irskoj takve devojke završavale su samostanu, njihove bebe u sirotištu, a porodica ih se uglavnom odricala. Kristina je veoma hrabra, ali i izuzetno senzibilna osoba koja ne dozvoljava da okolina upravlja njenim životom. I rukovodi se srcem, a ne razumom.

I Anja se trudi da, kao i većina ljudi, balansira između emocija i razuma.

– Vaga sam u horoskopu, a kažu da je nama životni cilj postizanje mere. Koliko u tome uspevam, videćemo, vreme će pokazati. Mada, mislim da je u donošenju svih bitnijih odluka neophodno preuzeti rizik, a u tim trenucima se čovek, čini se, više rukovodi srcem nego glavom. Zadivljujuće je što je komad, napisan pre osamdeset godina, neverovatno povezan sa sadašnjicom kod nas, jer ovde, u Srbiji, još uvek je jako važno šta će drugi reći. Teško je u takvim okolnostima biti slobodan i izraziti sebe onako kako osećaš da treba, iako nije nemoguće. Mnogo je lakše, recimo, ljudima u Njujorku, gde su društvena pravila više sugestije nego zabrane. Treba mnogo snage i upornosti da se stigne do tog stepena samopouzdanja i čvrstine da napraviš granicu i da te ne ugrožava to što ljudi u nedostatku svog posla gledaju tuđe i vode tuđu brigu.

I dok s nestrpljenjem iščekuje septembar i nove projekte, uživa u dečjem Pozorištancetu “Puž”, gde igra u “Gospodaru pesme”.

– Glumiti za najmlađe je posebno iskustvo, ponekad fizički mnogo naporno, jer sve vreme igramo, pevamo, skačemo. Ali klinci su sjajni gledaoci i čim se pojavite na sceni, zapljusne vas njihova neverovatna pozitivna energija. I ako umete da je primite, sve je lako i divno. “Gospodar pesme” je vrlo poučna predstava: glavni lik ima govornu manu, pokušavamo deci da približimo tu vrstu problema i objasnimo im da je to nešto prirodno, što se vrlo lako ispravlja kod stručnjaka.

Anja je svesna da će je neminovno porediti sa mamom, jer su ljudi, tvrdi, puni predrasuda.

– Čini se da se ovde uspeh teško prašta i da mnogi imaju potrebu da pronađu razlog zbog čega je neko imao lakši put od njih. Godine, moj trud i rad pokaza će šta sam ja zaista i ono što treba izaći će na videlo. Ne opterećujem se u tom smislu, trudim se da pratim sebe i ono što mi govori srce.

Šminka: Lidija Dugalić / Foto: Saša Mihajlović
Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 620.