Andrija Kuzmanović o odlasku oca: Teško je, sad kada ga nema stalno bih da ga čujem


Mesec dana posle smrti oca dramski umetnik Andrija Kuzmanović smogao je snage da progovori o podmukloj ćudi tuge, o lekcijama koje je dobio od tate i kako je izašao na pozorišnu scenu neposredno pošto su mu saopštili najtužniju vest

Vest o iznenadnoj smrti oca Radojice Kuzmanovića glumac Andrija Kuzmanović (34) dobio je uoči predstave u Vršcu. Srce mu se slomilo, ali izašao je na scenu znajući da bi njegov tata to želeo. Nekadašnji direktor ansambla Kolo Radojica Kuzmanović preminuo je 21. marta u šezdeset četvrtoj godini od posledica srčanog udara. Negov sin jedinac, o čijim ulogama je s ponosom pričao, u ekskluzivnoj ispovesti za Gloriju otkriva kako uči da živi s bolom.

Teško je. Tuga ode, pa te sačeka iza ćoška, kao da vreba. Vidiš nešto što te asocira na oca i bude ti još teže. To zovem podmukli bol – kaže Andrija i dodaje da mu pomaže to što dosta radi: – Radio sam i kad sam čuo da je preminuo. Igrali smo predstavu u Vršcu. Starije kolege su mi pričale da kad im se desi smrtni slučaj, oni izađu i igraju.

Gotovo svi Andrijini drugari govorili su kako bi voleli da je njihov ćale kao njegov.

– On je bio generacijski ćale. Uvek je bio tu za sve nas, i zato kad mi izjavljuju saučešće, pogotovo drugovi koji su rano ostali bez oca, kažu da im je mnogo tužno. Kao da je otišao neko njihov.

Dok pali cigaretu za cigaretom, konstatujemo da i glasom, osim izgledom, podseća na oca.

– Čudno je sve ovo. Svestan si da kad završiš predstavu više ne možeš pozvati tog nekog. Možda to ne bih ni uradio, ali sad kad ga nema, zvao bih ga stalno. To je ono prokleto ljudsko, da se tek kad nekog izgubiš setiš koliko ti je značio.

Čini mu se da ga je otac nesvesno pripremio za rastanak.

– Na neki pomalo neshvatljiv način ono zbog čega sam mu nekad zamerao, a to je stalno odsustvovanje od kuće, sad mi pomaže da se naviknem da ga nema. I sad tripujem da je na putu. Naravno, nisam lud, znam da mi je otac umro, ali nemam osećaj nedostatka u velikoj meri. Dok sam bio klinac, non-stop je putovao, posao mu je bio takav, a ja sam ga čekao. Sad vidim da me je, nesvesno, pripremio za ovaj trenutak, iako je otišao iznenada. Imao je, hirurzi kažu, najlepšu smrt, na nogama, kad odeš za tri sekunde.

U pojedinim trenucima očekuje da će se otac pojaviti na vratima, kao kad se vraćao sa gostovanja u Švajcarskoj, Americi, Japanu, Kanadi.

– Lepo smo živeli, mnogo smo se voleli, i mama i on, i on i ja. Bili smo prava porodica, sa svim manama i vrlinama. Ipak, uprkos tome, osećam žal što nisam više bio s njim, ali to je ljudski – kad više nemaš mogućnosti da budeš sa nekim, ti bi sve. Ali sa tim se živi, možda drugima možeš da pružiš ono što nisi tom nekom. Moj tata je živeo tri života, bukvalno, proputovao je svet, mislim da nije bio jedino u Argentini. Toplo mi je oko srca kad kažu da je bio jedinstven, drago mi je što ga spominju sa osmehom, što je iza njega ostao trag. Bio je skroman, iako je tačno znao ko je i šta je, šta izaziva kod ljudi, kao što to negde i ja znam.

PAGE    1   /   2   /   3
Autor: Gloria magazin/ Zorica Zarić
Foto: Jakov Simović, Privatni album
Podelite sa prijateljima:
Tagovi